Evropa je doživela najhladniju zimu u poslednjih 600 godina tokom 1739–1740, ~4 °C hladnije od sadašnjeg proseka, što se takođe poklapa sa negativnim temperaturnim anomalijama širom Severne Amerike i Evroazije. Zaista, za severne srednje geografske širine (35–70 °N) u celini, to je možda bila najhladnija sezona u poslednjih 300 godina.
U to vreme padale su velike snežne padavine, jak mraz i zaleđene reke (debljina leda > 50 cm), što je dovelo do velikih poplava pri topljenju, uništavanja useva (posebno krompira i žitarica) i uginuća stoke i ribe. Veruje se da je glad koja se dogodila u Irskoj između 1740–1741 direktna posledica ovog poremećaja u snabdevanju hranom.
Iako su instrumentalni zapisi postojali, nove globalne klimatske rekonstrukcije omogućile su naučnicima da detaljnije istraže ovu anomalnu sezonu u novoj publikaciji Klima prošlosti. Profesor Stefan Broniman sa Univerziteta u Bernu, Švajcarska, i njegove kolege rekonstruisali su mesečne klimatske i dnevne vremenske obrasce kako bi utvrdili mehanizme iza ove ekstremne zime, koja je počela u oktobru 1739. i trajala do juna 1740.
Naučnici su kombinovali instrumentalna merenja sa zapažanjima iz vremenskog dnevnika iz Gdanjska (Poljska), Berlina (Nemačka), Versaja (Francuska) i Saint-Blaisea (Švajcarska) da bi napravili mape dnevne temperature, pritiska i vremenskih obrazaca.
Oni su identifikovali prvu polovinu januara 1740. godine kao „izuzetno“ hladnu, 6 standardnih devijacija ispod srednje temperature zapadne Evrope, koja se postepeno širila ka jugu tokom narednih nekoliko meseci i poklopila se sa snažnim porastom atmosferskog pritiska koji je započet nad Skandinavijom. Ovo je imalo efekat blokiranja, uzrokujući da hladan vazduh sa kontinenta struji ka zapadu.
Od februara do juna, visok pritisak je vladao nad Irskom i povukao hladan vazduh sa severnog Atlantika pre nego što se proširio dalje na evropski kontinent, uzrokujući još dve negativne temperaturne anomalije u martu i maju iste godine. Nakon toga, u letnjim mesecima jula i avgusta nad Centralnom Evropom su bili hladni i kišoviti ciklonalni vremenski uslovi.
Da bi objasnili ove anomalije, istraživači su istraživali ulogu Severnoatlantske oscilacije, koja je tokom 1740. godine bila u negativnoj fazi; tada je vazdušni pritisak iznad severnog i centralnog severnog Atlantskog okeana slabiji, što dovodi do toga da mlazni tok donosi niže temperature i smanjuje količinu padavina. Otkrili su da ovaj okeansko-klimatski ciklus nije doživljavao ekstremne uslove tokom ove godine, tako da je nešto drugo moralo da pokreće hladno vreme.
Umesto toga, okrenuli su se istočnoatlantskom obrascu (slično Severnoatlantskoj oscilaciji, ali se odvija od istoka ka zapadu preko okeanskog basena), koji je doživeo neobičnu negativnu fazu tokom proleća 1740 (prvu te vrste od kada su ovi specifični zapisi počeli 1421). To bi dovelo do ispodprosečnih temperatura širom Evrope u celini, kao i do ispodprosečnih padavina na severu i iznadprosečnih na jugu kontinenta.
Profesor Broniman i tim su dodali uticaj El Ninja na model, ali nisu pronašli statistički značajnu korelaciju sa njima koji utiču na severnoatlantsku oscilaciju ili istočnoatlantski obrazac. Pored toga, primećuje se da rekonstrukcija El Ninja obrazaca od pre oko 300 godina uključuje mnogo neizvesnosti.
Tim je takođe testirao ulogu erupcije planine Tarumae u Japanu, između 19. i 31. avgusta 1739. godine, koja je imala globalni efekat od -2,4 Vm -2 i dostigla 5 (od 8) na indeksu vulkanske eksplozivnosti, ali su ponovo utvrdili samo slabe pozitivne efekte na severnoatlantske oscilacije i istočnoatlantski obrazac.
Ovo istraživanje je interesantno, jer su nakon anomalnog zahlađenja usledile još dve hladne zime 1741. i 1742. godine, kojima je prethodila blaga decenija 1730-ih. Dok je utvrđeno da je jedinstvenost negativnog istočnoatlantskog obrasca koji je trajao skoro godinu dana glavni pokretač hladne zime 1739–1740, mehanizam koji je to uzrokovao i dalje ostaje neuhvatljiv.
