Zamislite dugu vezu koja povezuje Zemlju sa svemirom koja bi nas mogla pokrenuti u orbitu uz delić cene i odbaciti nas u druge svetove rekordnom brzinom.
To je osnovna ideja koja stoji iza svemirskog lifta.
Umesto da nam treba šest do osam meseci da stignemo do Marsa, naučnici su procenili da bi svemirski lift mogao da nas odveze tamo za tri do četiri meseca ili čak 40 dana.
Koncept svemirskih liftova nije nov, ali inženjering takve strukture ne bi bio lak podvig, a mnoga druga pitanja osim tehnologije stoje na putu.
Zato je ambicija da se jedan ozbiljan izgradi prilično nedavno.
Japanska kompanija Obaiashi Corporation smatra da ima stručnost.
Poznata po izgradnji najvišeg tornja na svetu, Tokio Skitree, Obaiashi Corporation je 2012. objavila da će dostići još veće visine sa sopstvenim svemirskim liftom.
U izveštaju iste godine, kompanija je rekla da će započeti izgradnju projekta vrednog 100 milijardi američkih dolara do 2025. godine i da bi mogla da počne sa radom već 2050. godine.
Proverili smo kod Jodžija Išikave, koji je napisao izveštaj i deo je budućeg odeljenja za kreiranje tehnologije kompanije, da vidimo kako projekat napreduje pre 2025. godine.
Iako je Išikava rekao da kompanija verovatno neće započeti izgradnju sledeće godine, ona se trenutno „bavi istraživanjem i razvojem, grubim dizajnom, izgradnjom partnerstva i promocijom“, rekao je za Business Insider.
Neki sumnjaju da je takva struktura uopšte moguća.
„Bila je to pomalo luckasta ideja“, rekao je Kristijan Džonson, koji je prošle godine objavio izveštaj o svemirskim liftovima u časopisu Journal of Science Polici & Governance koji je recenzirao.
„Ipak, postoje neki ljudi koji su pravi naučnici koji se zaista bave ovim i zaista žele da to ostvare“, rekao je Džonson.
Lansiranje ljudi i objekata u svemir na raketama je izuzetno skupo. Na primer, NASA je procenila da će njene četiri misije na mesec Artemis koštati 4,1 milijardu dolara po lansiranju.
Razlog je nešto što se zove raketna jednačina. Potrebno je mnogo goriva da se stigne u svemir, ali gorivo je teško, što povećava količinu goriva koja vam je potrebna. „I tako vidite tu vrstu začaranog kruga“, rekao je Džonson.
Sa svemirskim liftom, nisu vam potrebne rakete ni gorivo.
Prema nekim projektima, svemirski liftovi bi prevozili teret u orbitu na elektromagnetnim vozilima zvanim penjači. Ovi penjači bi se mogli napajati na daljinu – poput solarne energije ili mikrotalasa – eliminišući potrebu za gorivom u vozilu.
U svom izveštaju za Obaiashi Corporation, Ishikava je napisao da bi ova vrsta svemirskog lifta mogla pomoći da se smanje troškovi premeštanja robe u svemir na 57 dolara po funti. Druge procene za svemirske liftove uopšteno su dale cenu od 227 dolara po funti.
Čak i SpaceKs-ov Falcon 9, koji je sa oko 1.227 dolara po funti jedna od jeftinijih raketa za lansiranje, i dalje je oko pet puta skuplji od viših procena troškova za svemirske liftove.
Osim troškova, postoje i druge prednosti.
Nema opasnosti od eksplozije rakete, a penjači bi mogli biti vozila sa nultom emisijom, rekao je Džonson. Relativno laganim tempom od 124 milje na sat, penjači korporacije Obajaši putovali bi sporije od raketa sa manje vibracija, što je dobro za osetljivu opremu.
Išikava je rekao da korporacija Obajaši vidi svemirski lift kao novu vrstu projekta javnih radova koji bi koristio čitavom čovečanstvu.
Trenutno, jedna od najvećih prepreka za izgradnju svemirskog lifta je od čega da se napravi privez ili cev.
Da bi izdržala ogromnu napetost pod kojom bi bila, cev bi morala da bude veoma debela da je napravljena od tipičnih materijala, poput čelika. Međutim, „ako pokušate da ga napravite od čelika, trebalo bi vam više čelika nego što postoji na Zemlji“, rekao je Džonson.
Išikavin izveštaj sugeriše da bi korporacija Obaiashi mogla da koristi ugljenične nanocevi. Nanocev je smotani sloj grafita, materijala koji se koristi u olovkama.
Mnogo je lakši i manja je verovatnoća da će se slomiti pod naponom u poređenju sa čelikom, tako da bi svemirski lift mogao biti mnogo manji, rekao je Džonson. Ali postoji kvaka.
Iako su nanocevi veoma jake, one su takođe sićušne, prečnika milijardnog dela metra. I istraživači ih nisu učinili mnogo dugačkim. Najduži je samo oko 2 stope.
Da bi bio pravilno izbalansiran, a da se i dalje postiže geosinhrona orbita – gde objekti ostaju u sinhronizaciji sa Zemljinom rotacijom – kavez bi trebao biti dugačak najmanje 22.000 milja, prema Išikavinom izveštaju.
„Dakle, nismo tamo“, rekao je Džonson o dužini nanocevi. „Ali to ne znači da je nemoguće.“
Umesto toga, istraživači će možda morati da razviju potpuno novi materijal, rekao je Išikava.
Šta god da se ispostavi da je materijal, i dalje postoje drugi problemi.
Na primer, privez svemirskog lifta bio bi pod takvom neverovatnom napetošću da bi bio sklon pucanju, rekao je Džonson. Udar groma bi ga mogao ispariti. Postoji i drugo vreme koje treba uzeti u obzir kao što su tornada, monsuni i uragani.
Lociranje privezne baze na ekvatoru smanjilo bi verovatnoću uragana, ali bi i dalje trebalo da bude na otvorenom okeanu kako bi teroristima bilo teže da gađaju, rekao je Džonson.
Takođe bi bilo potrebno mnogo putovanja da se nadoknadi ta ogromna cena izgradnje.
To je samo zagrebanje površine izazova. I ne može ih sve rešiti jedna kompanija, rekao je Išikava. „Potrebna su nam partnerstva“, rekao je on. „Potrebne su nam različite industrije.“
„Naravno“, rekao je Išikava, „prikupljanje sredstava je veoma važno.
To je mnogo prepreka koje treba prevazići da bi se počela izgradnja na vreme za funkcionisanje do 2050. godine, posebno pošto je Išikava procenio da će za izgradnju biti potrebno 25 godina. On je primetio da je procena za 2050. uvek dolazila sa upozorenjima o napredovanju tehnologije. „To nije naš cilj ili obećanje“, rekao je on, ali kompanija i dalje teži tom datumu.
„Mislim da su te vremenske procene optimistične“, rekao je Džonson, „čak i pod pretpostavkom da je sutra došlo do proboja“.
