Čini se da je prelaz iz petog u četvrti vek pre nove ere (pre naše ere) bio kritičan period za Centralne Ande, region koji je sada deo Perua. Istraživači su pronašli dokaze o turbulencijama tokom prelaska iz srednjeg formativnog perioda (1200–400 pne) do kasnog formativnog perioda (400–1 pne). Politička dezintegracija i međugrupno nasilje su očigledno bili deo konteksta, verovatno povezani sa prelaskom sa teokratije na sekularnu vlast.
Nova studija, objavljena u časopisu Latin American Antikuity, dosledno potkrepljuje ove pretpostavke.
Studiju je sproveo tim peruanskih, kolumbijskih i brazilskih istraživača na čelu sa peruanskim bioarheologom Luisom Pezo-Lanfrankom, koji je tada bio povezan sa Laboratorijom za biološku antropologiju na Institutu za bionauke Univerziteta Sao Paulo (IB-USP) u Brazilu.
„Napravili smo detaljnu analizu skeletnih ostataka 67 osoba iskopanih na groblju iz perioda 500–400 pre nove ere i koje se nalazi u regionu doline Supe, nekoliko kilometara od Karala, poznatog ceremonijalnog centra koji je funkcionisao između 2900. i 1800. pne. Tamo smo otkrili obrasce povreda karakteristične za ponovljene događaje međuljudskog nasilja. Među ispitanim osobama, 80% odraslih i adolescenata umrlo je od nanesenih traumatskih povreda“, rekao je Pezo-Lanfranco za agenciju FAPESP.
Trenutno radi na Odeljenju za praistoriju na Autonomnom univerzitetu u Barseloni (UAB) u Španiji.
Perimortemne povrede lobanje, lica i grudnog koša uočene kod nekoliko osoba kompatibilne su sa smrtonosnim, verovatno međuzajedničkim nasiljem, čije su žrtve bile i deca. „Naša hipoteza je da je grupa stranaca došla u zajednicu i počinila ubistva. Nakon odlaska agresora, žrtve ubistava su sahranili njihovi ljudi uz uobičajene sahrane, kao što sugerišu šeme sahrane“, rekao je on.
Perimortem znači u trenutku smrti ili blizu nje. Oštećenje kostiju u perimortalnim povredama ne pokazuje dokaze zarastanja. Oštećenje kostiju kod antemortemnih povreda pokazuje dokaze zarastanja.
Iako je perimortem trauma bila najčešća vrsta povrede među proučavanim skeletima odraslih, kao i ostaci nekih dečjih ostataka, pronađeni su i mnogi primeri antemortem traume, a nekoliko pojedinaca je pokazalo i jedno i drugo, što ukazuje na pojavu najmanje dva nasilna događaja tokom njihovi životi. Prvi je doveo do povreda koje su zarasle, dok ih je drugi ubio.
„Oznake ukazuju na izloženost ponavljajućem i smrtonosnom nasilju tokom svog života“, rekao je Pezo-Lanfranko. Najčešći su bili depresivni prelomi svoda lobanje, drugi maksilofacijalni prelomi, prelomi grudnog koša (uglavnom rebara i lopatica) i „odbrambeni“ prelomi lakatne kosti (podlaktice, što ukazuje na pokušaj pariranja udarca).
Šezdeset četiri od 67 ispitanih osoba sahranjene su u fetalnom položaju: 12 u dorzalnom dekubitusu (ležeći na leđima), četiri u ventralnom dekubitusu (na stomaku), sedam u levom bočnom dekubitusu (na levoj strani) i 41 u desnom bočnom dekubitusu. Položaj fetusa je ponavljajući obrazac sahranjivanja u praistorijskim i drevnim zajednicama širom sveta. S obzirom na njegovu povezanost sa matericom, neki stručnjaci veruju da odražava očekivanje ponovnog rođenja nakon smrti.
Pored znakova nasilja, analiza kostiju pokazala je visoku učestalost nespecifičnih stresova i zaraznih bolesti, verovatno povezanih sa nepovoljnim životnim uslovima usled kombinacije nedostatka resursa i porasta stanovništva. Jednostavnost većine grobnih predmeta takođe ukazuje na siromaštvo.
Mnogi skeleti su sahranjeni sa običnom pamučnom tkaninom, tkanim prostirkama i korpama, tikvicama sa povrćem, semenkama i korenjem pamuka, ogrlicama i grnčarijom. „Studije stabilnih izotopa pokazale su da su osnovni usevi bili osnova za njihov život“, rekao je Pezo-Lanfranko.
Konkurencija za oskudne resurse u regionu doline Supe je verovatno bila glavni faktor u kolapsu kulture Čavina, koja se proširila kroz planine i obalu Perua između 1200. i 500. godine pre nove ere. Njegov centar je bio Chavin de Huantar, monumentalno ceremonijalno mesto u severnom Peruu u slivu reke Maranon. Maranjon se uzdiže u peruanskim Andima na oko 5.800 m, prvo teče na severozapad, a zatim skreće na severoistok da bi se sreo sa Ukajali i postao Gornji Amazon i Solimoes u Brazilu.
„Chavin sistem je dostigao iscrpljenost tokom srednjeg do kasnog formativnog prelaza, oko 500–400. p.n.e. Nekoliko ceremonijalnih centara, uključujući Chavin de Huantar, je desakralizovano i napušteno. Političke formacije organizovane oko verske sfere su se raspale, što je možda karakterisalo pad teokratije i pojavu sekularne vlade“, rekao je Pezo-Lanfranko.
Ljudi iz Čavina su obožavali „zooantropomorfno“ božanstvo koje je ličilo na čoveka-jaguara. Bogovi koji kombinuju životinjske i ljudske atribute prisutni su u mnogim drevnim kulturama širom sveta, uključujući one na Kritu, Indiji i Egiptu.
U čisto spekulativnom pristupu, neki naučnici misle da bi to mogle biti kasnije ponovne elaboracije praistorijskih šamanskih tradicija u kojima su vrline životinja čuvara sinkretizovane u liku šamana. Ova hipoteza se ne može potvrditi na osnovu postojećih saznanja.
Ime boga čoveka-jaguara Čavina nije poznato. Za razliku od drevnih civilizacija u Starom svetu, Andski narod koji je obožavao božanstvo nije ostavio pisane zapise koji bi mogli da se dešifruju da bi pružili detaljnije informacije. Vredi naglasiti da je period koji je u pitanju prethodio formalnom uspostavljanju Carstva Inka skoro 2.000 godina.
Carstvo Inka koje je osnovao Pachacuti 1438. ne, bilo je krajnji izraz hiljadama godina Andskih civilizacija, ali je trajalo manje od 100 godina. Španci su 1533. pogubili poslednjeg vladajućeg cara Inka, Atahualpu, a 1572. uhvatili su i ubili Tupaka Amarua u Vilkabambi, gde je on predvodio otpor.
Za istraživače koji su sproveli studiju, rezultati su posebno važni zbog onoga što otkrivaju o eri drevne andske istorije koja je do sada bila slabo dokumentovana.
Iskopano je nekoliko grobnica iz tog perioda u Centralnim Andima, a još manje je pronađeno da sadrže tako dobro očuvane ostatke kao što su ovi. Njihovo očuvanje je uglavnom zbog suve klime u regionu, što omogućava detaljno posmatranje povreda u gotovo netaknutim kostima.
„Studija pripada oblasti koju zovemo ‘bioarheologija nasilja’, koja pomaže u razumevanju prirode međuljudskih sukoba sredinom prvog milenijuma pre uobičajene ere,“ rekao je Pezo-Lanfranko.
„S druge strane, podaci iz iste analize, koja će uskoro biti objavljeni, nude nekoliko odgovora u vezi sa faktorima u ovom društvu koji su modulirali morbiditet i mortalitet, koji su se razvili u hipotetičkom kontekstu pritiska stanovništva i političke tranzicije povezane sa kolapsom sistema verovanja. u okruženju sa veoma siromašnim resursima“.
