Širom sveta ima više dece koja odrastaju učeći više jezika nego dece koja uče samo jedan. Pa ipak, jednojezičnost se često uzima kao polazna tačka, na primer u školi. Istraživanje lingvistkinje Elli Koutamanis pokazuje da su dva jezika dvojezičnog deteta uvek aktivna u njihovom mozgu. „Dete može imati koristi od ovog dvojezičnog znanja u školi. Kutamanis će dobiti doktorat. o jezičkoj interakciji kod dvojezične dece 22. marta.
Kada dvojezična deca koriste jedan jezik, na to može uticati njihovo poznavanje drugog. Na primer, grčko-holandsko dete bi moglo pomisliti na štalu kada čuje reč „apotheek“ („apoteka“ na holandskom). To je zato što grčka reč „αποθηκη“ (izgovara se apothiki) znači „štala“. Francusko-holandsko dete bi moglo reći „Vaarom jij huilt?“ umesto „Vaarom huil jij?“ jer je to dobra rečenica na francuskom („Pourkuoi tu pleures?“).
„Ovakvi primeri ne znače da su dvojezična deca zbunjena ili da imaju nedostatak jezika“, kaže lingvista Eli Kutamanis. „To samo pokazuje nešto o tome kako se jezik obrađuje.
„Da bismo koristili reč, čuvamo informacije o aspektima kao što su oblik reči i značenje. Ove informacije se aktiviraju u vašem umu kada slušate ili pričate. Kod dvojezične dece se aktiviraju informacije sa oba jezika. Kao rezultat, dva jezici mogu jedan drugom da smetaju, ali ovo takođe može imati pozitivan efekat. Grčko-holandsko dete će verovatno imati manje poteškoća sa rečju kao što je „ksilofon“ nego jednojezično holandsko dete, jer grčka reč „ξυλοφωνο“ (izgovara se kilofono) znači isto. Ta reč se tada jednostavno aktivira dva puta.“
Kutamanis je testirao kako dvojezična deca čuvaju i obrađuju reči sa svoja dva jezika. Deca uzrasta od 3 do 11 godina koja pored holandskog govore nemački, engleski, španski, grčki ili turski, završila su testove za merenje brzine i tačnosti njihovog prepoznavanja i proizvodnje reči.
Rezultati pokazuju da mentalni rečnik dvojezične dece povezuje i deli oblike i značenja oba jezika, koji stoga utiču jedni na druge. Na primer, deca su brže od drugih reči prepoznavala reči koje su bile slične na njihova dva jezika i po obliku i po značenju, na primer „jabuka“ i „Apfel“.
Stepen uticaja između dva jezika zaista zavisi od nekoliko faktora, kao što su koji od dva jezika dete najčešće čuje ili koristi i koliko su ta dva jezika slična.
Glavni zaključak Koutamanisovog istraživanja je da poznavanje jednog jezika može uticati na poznavanje drugog u različitim situacijama, bez obzira na specifične jezike. Dvojezična deca ne mogu jednostavno da „isključe“ svoj drugi jezik. „Ovo takođe ima implikacije na način na koji odgajamo i podučavamo dvojezičnu decu“, kaže Koutamanis.
I sama je odrasla kao dvojezično dete dva roditelja Grka. U njenom razredu osnovne škole u Delftu, više od polovine dece imalo je roditelja koji je govorio drugi jezik. „Naglasak je bio na holandskom. Ako to ne bude dobro, postojala je zabrinutost da će dete razviti jezički nedostatak. Nije bilo mesta za drugi jezik. Ali to ne znači da drugi jezik nije bio aktivan.
„Šteta je ne iskoristiti ovo, posebno zato što su prethodna istraživanja pokazala da potiskivanje jezika koji dobro govorite zahteva mnogo kognitivnih napora. I da dok dete zapravo može imati koristi od dvojezičnog znanja: dvojezična deca brže i bolje obrađuju reči ako mogu da koriste svoj drugi jezik. Na primer sa višejezičnim čitanjem, pri čemu dete čita knjigu koju već zna na svom maternjem jeziku na holandskom, ili obrnuto. Na taj način uče reči mnogo brže.“
