Stariji ljudi u staroj Grčkoj i Rimu možda nisu iskusili ozbiljne probleme sa pamćenjem kao mnogi koji danas stare.
Istraživači u Kaliforniji su pročešljali niz klasičnih tekstova o ljudskom zdravlju napisanih između 8. veka pre nove ere i 3. veka pre nove ere, i pronašli su iznenađujuće malo referenci na kognitivna oštećenja kod starijih ljudi.
Prema Kejlebu Finču, koji proučava mehanizme starenja na Univerzitetu Južne Kalifornije, i istoričaru Stenliju Barštajnu sa Državnog univerziteta Kalifornije, ozbiljan gubitak pamćenja je možda bio izuzetno redak ishod starenja pre više od 2.000 godina.
I to nije zato što stari Rimljani i Grci nisu doživjeli duboku starost.
Dok je prosečan životni vek pre uobičajene ere bio otprilike upola manji od današnjeg, 35 godina teško se smatrala „starom“ za to vreme. Srednja starost smrti u staroj Grčkoj bila je, prema nekim procenama, bliža 70 godina, što znači da je polovina društva živela i duže od toga. Smatra se da je sam Hipokrat, čuveni grčki lekar i takozvani otac medicine, umro u svojim 80-im ili 90-im godinama.
Starost je trenutno poznata kao najveći faktor rizika za demenciju, pri čemu otprilike trećina svih ljudi starijih od 85 godina danas pati od tog stanja. Dijagnoze starijih od 65 godina udvostručuju se svakih pet godina.
Gubitak pamćenja je veoma uobičajena karakteristika starenja u savremenom svetu, ali nije uvek bilo tako. U davnoj prošlosti, Finč i Barštajn nisu našli ni jedno pominjanje gubitka pamćenja u medicinskim spisima Hipokrata, njegovih kasnijih sledbenika, pa čak ni Aristotela.
U grčkim tekstovima iz 4. i 3. veka pre nove ere, starost je bila povezana sa mnogim simptomima fizičkog opadanja, uključujući gluvoću, vrtoglavicu, nesanicu, slepilo i probavne poremećaje. Ali na osnovu dostupne literature – koja je, doduše, ograničena – činilo se da ozbiljni problemi sa pamćenjem nisu bili značajan problem.
„Nismo pronašli nijedan ekvivalent savremenim izveštajima o slučajevima [Alchajmerove bolesti i srodnih demencija]“, pišu Finč i Burštajn.
„Nijedan od ovih drevnih izveštaja o kognitivnom gubitku ne može se smatrati kliničkim podacima u modernom smislu.
Nalazi istorijskog pregleda sugerišu da bi današnja epidemija demencije, koju su iskusile brojne nacije širom sveta, vrlo lako mogla biti proizvod savremenog života. Zaista, nedavne studije su povezale demenciju i njen najčešći podtip, Alchajmerovu bolest, za kardiovaskularne probleme, zagađenje vazduha, ishranu i ugrožena naselja u urbanim sredinama, a sve su to uobičajene nevolje savremenosti.
U davna vremena, međutim, Finč i Barštajn su pronašli dokaze da, iako je „umni pad prepoznat“, „smatrano je izuzetnim“.
U vreme Aristotela i Hipokrata, kažu, samo nekoliko tekstova pominje simptome koji bi mogli ukazivati na rani ili srednji stadijum Alchajmerove bolesti, bez pomena velikih gubitaka u pamćenju, govoru ili rasuđivanju.
Čak ni rimski državnik Ciceron nije pominjao gubitak pamćenja u svojim tekstovima o „četiri zla“ starosti, što sugeriše da je to još uvek bio neobičan simptom starosti sve do sredine 1. veka pre nove ere.
Tek kada su Finč i Barštajn došli do istorijskih tekstova iz 1. veka nove ere, ovaj dvojac nije pronašao ikakvo pominjanje ozbiljnog gubitka pamćenja koji je povezan sa godinama. Prvi napredni slučaj zapisao je Plinije Stariji, koji je umro 79. ne, i opisuje poznatog senatora i govornika u Rimu koji je s godinama zaboravio svoje ime.
U 2. veku lični lekar rimskog cara, grčki lekar po imenu Galen, pisao je o preživelima od dve kuge koji očigledno nisu mogli da prepoznaju sebe ili svoje prijatelje.
U to vreme, zagađenje vazduha je preovladavalo u carskom Rimu, a izloženost olovu iz posuda za kuvanje i vodovodnog sistema civilizacije je bila sve veća.
Takvi faktori su mogli da dovedu stanovništvo u veći rizik od Alchajmerove bolesti, izazivajući neobične simptome starosti koji su se retko viđali u prošlim vremenima, sugerišu Finč i Burštajn.
Bez više podataka, nemoguće je reći zašto se teški simptomi demencije češće pojavljuju u zapisima carskih Rimljana nego u antičkoj Grčkoj.
Činjenica da danas postoje društva ljudi koja imaju stopu demencije manju od procenta podržava teoriju da faktori životne sredine mogu više uticati na kognitivni pad nego starenje.
Moderni narod Tsimane i Moseten u bolivijskoj Amazoniji imaju 80 posto nižu incidencu demencije nego u SAD ili Evropi. Čini se da njihovi mozgovi ne stari kao oni drugde u svetu, a njihov način života nije zasnovan na industrijalizaciji ili urbanizaciji, već na tradicionalnim metodama uzgoja i ishrane.
Finch i Burstein sada pozivaju na „širu istragu“ o istoriji demencije u drevnim i predmodernim vremenima kako bi otkrili kada i zašto su ozbiljni gubici pamćenja prvi put počeli da se pojavljuju kod starijih ljudi.
