Sa svojim smaragdno zelenim vodama i belim peskom, mali grad Mejilones u severnom Čileu izgleda varljivo kao tipično primorsko odmaralište.
Međutim, u daljini, postrojenja i fabrike na ugalj ispuštaju štetne pare u vazduh, sumorni podsetnik da je grad u pustinji Atakama među pet takozvanih „zona žrtvovanja“ u zemlji, gde stanovnici žive zahvaćeni zagađenjem.
Čile je krenuo u vrtoglavu energetsku tranziciju i obećao da će zatvoriti 28 elektrana na ugalj do 2040. godine, od kojih je devet već zatvoreno.
„Uticaj proizvodnje električne energije iz uglja je značajan u smislu klimatske krize, ali i uticaja koji ima na zone žrtvovanja“, rekla je Estefanija Gonzales iz Grinpisove kancelarije koja pokriva Argentinu, Čile i Kolumbiju.
Stanovnici ne smeju da „ostanu bez ikakve zaštite jer kompanija dođe, eksploatiše određenu teritoriju, a zatim ode“, rekla je ona, pozivajući se na pravednu energetsku tranziciju koja omogućava da se oštećeni regioni „poprave“.
Očekuje se da će Mejillones kasnije ove godine početi da gasi prvu od svojih osam jedinica na ugalj.
Ubediti energetske kompanije da poprave štetu koju su naneli životnoj sredini kada odu neće biti lak zadatak.
Čileanski ministar energetike Dijego Pardov nedavno je rekao novinarima da starije jedinice za ugalj „nisu zakonski obavezne da vode računa o ekološkim pitanjima“.
„To je deo izazova koji danas treba da prevaziđemo. Ne radi se samo o isključivanju prekidača, već o brizi o svemu što podrazumeva.“
Na pristaništu ribarske luke u gradu od 13.000 stanovnika, u srcu pustinje Atakama, Hose Gonzales (58) kaže da boluje od raka bubrega četvrtog stadijuma i da je na bolovanju zbog posla lučkog agenta.
„Zagađenje je ogromno“, rekao je on, ukazujući na niz kompanija povezanih sa hemijskom industrijom i fabrikama uglja koje su prošarane ogromnim pacifičkim zalivom i za koje veruje da stoje iza njegove bolesti. „Svi boluju od raka.
Međutim, nije lako povezati bolesti poput raka sa zagađujućim industrijama u kojima žive.
„Godine mogu da prođu pre nego što čovek shvati“ da postoji veza, rekao je Mišel Marin, hirurg i predsednik Medicinskog koledža Antofagasta.
Studija iz 2019. koju je finansirala severna regija Antofagasta pokazala je prisustvo teških metala i organskih materijala u zalivu iz ispuštanja industrijskog otpada i otpadnih voda.
Nekoliko letnjih posetilaca se izležava pod slamnatim suncobranima na plaži ili uroni u njene hladne vode. Foke lutaju u blizini u uvali ribara, a šire poluostrvo je hranilište za plave kitove i kitove peraje.
Uprkos lepoti okeana, Hose Sančez, sekretar sindikata ribara, rekao je da je „zaliv mrtav“.
„Morsko dno je zagađeno, manje je vrsta, manje mekušaca.
Teška situacija je prepolovila broj ribara u oblasti, koji je nekada iznosio 300.
Sagorevanjem uglja u vazduh se ispuštaju mnoge štetne hemikalije, a iako su postrojenja postavila specijalne filtere za smanjenje zagađenja, to neće nestati sve dok su „parkovi uglja otvoreni“, rekao je opštinski odbornik Manuel Monardes Rohas.
Ipak, on insistira da je plaža sa razglednicama „čista zona“ zbog udaljenosti od industrijske zone.
„Mejillones se sada fokusira na turizam“, rekao je on.
