Kako se deca budu vraćala u učionice 2024. godine, školske zajednice će se suočiti sa maltretiranjem lično i putem tehnologije.
Lično nasilje i maltretiranje putem interneta utiču na značajan broj dece i mladih u Australiji i širom sveta.
Komisija za e-bezbednost je nedavno otkrila skok od 40% u izveštajima o maltretiranju putem interneta. U 2023. godini primio je 2.383 prijave o maltretiranju putem interneta u poređenju sa 1.700 u 2022. Dve trećine (67%) prijava odnosile su se na decu uzrasta od 12 do 15 godina.
Anketa headspace iz 2019. pokazala je da je 53% mladih Australijanaca starosti od 12 do 25 godina iskusilo maltretiranje putem interneta.
Istraživanje iz 2016. godine među 12- i 13-godišnjacima pokazalo je da je sedam od deset dece iskusilo bar jedno ponašanje nalik maltretiranju tokom prošle godine.
Škole imaju odgovornost da obezbede bezbedno okruženje za učenje. Kao deo našeg rada na maltretiranju, identifikovali smo pet ključnih načina na koje škole mogu da spreče i reaguju na nasilje.
Lično nasilje je neželjeno, negativno i agresivno ponašanje. Radi se namerno i ponavlja se i može prouzrokovati fizičku, emocionalnu ili socijalnu štetu.
Kako Komisija za e-bezbednost objašnjava, sajber maltretiranje se dešava kada neko koristi internet da bi bio zao prema detetu ili mladoj osobi pa se oseća loše ili uznemireno.
To se može desiti na sajtu društvenih medija, igrici ili aplikaciji. Može uključivati komentare, poruke, slike, video zapise i e-poruke.
Postoji mnogo preklapanja između ove dve vrste maltretiranja. Oni koji maltretiraju ili su maltretirani lično takođe imaju tendenciju da maltretiraju ili budu maltretirani na mreži, i obrnuto.
U bilo kojoj vrsti maltretiranja, osoba koja vrši maltretiranje ima – ili se smatra da ima – više moći od osobe koju maltretiraju.
Kako napominje Australijska komisija za ljudska prava, maltretiranje je zloupotreba ljudskih prava pojedinaca. U njemu se kaže da škole imaju odgovornost da obezbede bezbedno okruženje za učenje bez nasilja, uznemiravanja i maltretiranja. Time se štiti pravo na obrazovanje.
Pristupi se razlikuju od jurisdikcija do školskih sistema. U Viktoriji, na primer, državne škole moraju da imaju politiku prevencije maltretiranja. U Novom Južnom Velsu, državne škole moraju da imaju „plan protiv maltretiranja“.
Ali iako škole često imaju politiku maltretiranja, potrebni su im sveobuhvatni sistemi da bi bile adekvatno pripremljene.
Naš rad je ispitao šta škole treba da urade da bi bile spremne da spreče nasilje i reaguju na njega. Kao deo ovoga, razgovarali smo sa pet direktora i nastavnika u pet viktorijanskih škola 2022.
Ovo je istaklo stalnu i složenu prirodu izazova sa kojima se škole suočavaju. Na primer, rekli su nam kako je COVID unazadio odgovore na maltretiranje putem interneta. Kako nam je rekao jedan direktor srednje škole:
„Imali smo mnogo maltretiranja na mreži […], mnogo gadnih stvari se dešavalo na mreži, mnogo sekstinga i mnogo užasnih komentara […] Skoro da smo to zbrisali, a onda je COVID udario i onda smo se vratili na imati decu na kompjuterima po ceo dan, svaki dan, tako da mislim da se to vratilo na veliki način.“
Tehnološke promene takođe znače da se novi izazovi stalno pojavljuju. Kao što je nastavnik u osnovnoj školi rekao, „[učenici sada] dobijaju Apple satove i zato moramo da prepravimo politiku da bismo se suočili sa tim“.
Takođe smo pregledali australijske i međunarodne dokaze o maltretiranju. Ovde delimo ovaj rad na pet ključnih pitanja koja treba da postavite školi vašeg deteta.
1. Da li imaju dobre podatke? Škola treba da redovno prikuplja, pregleda i reaguje na osnovu podataka o društvenim odnosima u školskoj zajednici. Ovo treba da uključuje nivoe poverenja, podrške, empatije i ljubaznosti između učenika i između učenika i nastavnika/osoblja. Ovo govori školi da li se učenici osećaju bezbedno i da li imaju podršku da pokrenu socijalne probleme ako se pojave.
2. Da li traže ideje učenika? Škola treba da pita učenike kako škola može bolje da spreči i odgovori na nasilje. Takođe bi trebalo da razmotri i postupi po ovim sugestijama. Aktivno uključivanje dece i mladih u pitanja koja ih se tiču je osnovno ljudsko pravo. To takođe rezultira politikama i praksama za koje je veća verovatnoća da će im odgovarati.
3. Da li ljudi znaju za „ponašanje prolaza“? Svo školsko osoblje i učenici treba da budu obučeni da identifikuju i odmah prijave „ponašanje prolaza“. Primeri uključuju objavljivanje sramotnih fotografija na mreži, ignorisanje određenih učenika, prozivanje, šaputanje o ljudima pred njima i prevrtanje očima. Ponašanje prolaza se samo po sebi ne smatra maltretiranjem, ali kada se ne kontroliše, može eskalirati u maltretiranje.
4. Da li učenici misle da se maltretiranje prijavljuje? Škola takođe treba da pita učenike da li veruju da učenici i osoblje prijavljuju sve ili skoro sve maltretiranje koje primete. Takođe je važno znati da li studenti misle da će prijavljivanje ostati anonimno i da li će se po njemu postupati i pozitivno rešavati. Ovo ukazuje na to da li učenici veruju da škola ozbiljno shvata maltretiranje i da li se osećaju ovlašćenim da se jave ako je potrebno.
5. Da li škola ima ‘planove bezbednosti i udobnosti?’ Oni se kreiraju za određene učenike odmah nakon što se utvrdi da su bili žrtva maltretiranja. Trebalo bi da ih dizajniraju student i član osoblja zajedno. Ovo je da bi se osiguralo da se osećaju prijatno i bezbedno u školi.
Znamo da maltretiranje može imati razorne fizičke i psihičke posledice na decu. To može dovesti do problema uključujući odbijanje škole, loše samopoštovanje i loše mentalno zdravlje. Zbog toga je toliko važno da škole budu adekvatno opremljene da ne samo da se bave incidentima maltretiranja kada do njih dođe, već i pokušaju da ih spreče.
