Porodice žrtava tragedija u Ribnikaru i selima Mala Dubona i Orašje uz sav bol koji su doživeli bili su prepušteni sami sebi, što je jedan od propusta koji su se desili, kaže za N1 psihološkinja Hana Korać koja je članica Radne grupe za mentalno zdravlje i sigurnost mladih oformljene nakon ovih masovnih ubistava.
Radna grupa za mentalno zdravlje i sigurnost mladih posle osam meseci od tragedije dala je svoju analizu šta je urađeno posle dve najveće tragedije koje su pogidile Srbiju.
U njoj se navodi da podaci i brojke govore u prilog tome da je u okviru Radne grupe nakon tragedija u „Ribnikaru“ i kod Mladenovca, jako mnogo urađeno na pokušajima saniranja i prevencije posledica tragičnih događaja, iako se stiče utisak da to nije dovoljno ili čak da ništa nije urađeno, odnosno da je nešto propušteno, kao i da nije obezbeđena adekvatna pomoć.
Psihološkinja Hana Korać koja je i članica ove Radne grupe za N1 kaže da postoje dva razlago zbog čega postoji takav utisak.
„Jedan je što trauma ostavlja takve posledice po društvo da se pojave afektivne emocionalne reakcije poput besa, ljutnje, potrebe da se preuzme kontrola i tada ljudi žele da se pronađu rešenja koja će biti brza, radiklna da se stvari što pre vrate pod kontrolu. Struka to ne može da pruži“, kaže Korać.
Drugi razlog je, kako navodi, taj što je bilo propusta od 3. maja pa do danas, i da je naknadno shvaćeno da stvari koje je trebalo da se urade nisu urađene.
„Svi smo imali prilike da čujemo izjave roditelja koji su izgubili decu kako je 3. maj za njih izgledao i pored toga što je bilo potresno, to je i poražavajuće za celo društvo. Mi smo napisali protokol o postupanju u kriznim situacijama, kako više nijedan roditelj ne bi prošao kroz to iskustvo. Nažalost, to je nešto što mi u tom trenutku nismo imali i čini mi se da su uz sav taj bol bili prepušteni sami sebi“, navela je ona.
Na pitanje da li to znači da niko od stručnjaka u državi nije pozvao roditelje, ona je odgovorila potvrdno.
„Imali smo 180 psihologa iz Društvo psihologa Srbije koji su hteli da pomognu, ali smo se držali prvog pravila struke da čovek koji želi pomoć, prvo mora da je traži. U celoj toj stvari te ljude niko nije kontaktirao. Onda kada smo saznali da su oni prepušteni sami sebi, oni su već imali svoje tarapeute i lekare sa kojima su radili“, navela je ona.
Dodala je da je u Belgiji po zakonu policija ima obavezu da kontaktira osobu koja je doživela traumu i kažu da ima obavezu da razgovara sa psihologom i socijalnim radnikom, te da bi trebalo ispitati da li je moguće to uraditi kod nas.
„To su sve stvari koje su mimo mogućnosti struke, ali su naše preporuke šta bi trebalo država da uradi. Potrudili smo se da barem napišemo protokole da bi se u budućnosti primenjivali kako se određene situacije nikada više ne bi ponovile. To smo pisali sa pripadnicima MUP-a, Ministarstva zdravlja, socijale i to je naš predlog kako da se postupa u kriznim situacijam ko izlazi na teren, ko se njima bavi“, navela je Korać.
Dodaje da je zadatak Radne grupe bio da se saniraju posledice i da se pomogne deci koja su doživela traumatsko iskustvo.
„Takođe radimo jako puno na edukaciji o prevenciji. Organizovana je i grupna i individualna podrška za sve i učenike koji su tog dana bili u školi. razgovaralo se sa decom, roditeljima, odraslima i sviima koji su želeli da razgovaraju i i dalje se pruža i u Beogradu, Maloj Duboni, Orašju, Mladenovcu, Pančevu, Smederevu. Ali porodice koje su izgubile svoje članove nisu u tom trenutku adekvatno zbrinute“, rekla je ona.
Prema rečima Korać, ne postoje brza i laka rešenja u situaciji u kojoj se po prvi put nalazimo, ali je zadak Radne grupe bio da kaže koji su to propusti učinjeni i šta može da se predloži da se određene situacije nikada ne ponove.
