Novogodišnji zemljotres srušio je drvene zgrade širom japanskog poluostrva Noto, ali je zahvaljujući decenijama staroj pametnoj arhitekturi jedno malo ribarsko selo stajalo snažno.
Nekoliko crepova se otkačilo, ali nijedna od oko 100 objekata u vetrovitom Akasakiju, na zapadnoj obali kopna, srušila se u zemljotresu jačine 7,5 stepeni Rihterove skale čiji je epicentar bio samo nekoliko kilometara dalje.
Masaki Sato se vozio celu noć od svoje kuće 300 kilometara daleko u Tokiju nakon zemljotresa kako bi proverio 85-godišnju kuću koju poseduje od 2017. godine i koja vodi kao letnji pansion.
„Kuća se nalazi na veoma uskom zemljištu, a zgrada ima mnogo malih prostorija, sa mnogo stubova“ koji je čine jačom, rekao je 43-godišnjak za AFP.
Da bi izdržala jaku kišu, sneg i okeanske vetrove koji udaraju sa Japanskog mora, Satoova kuća i većina drugih u Akasakiju imaju nekoliko staklenih prozora.
Njihovi spoljašnji zidovi su napravljeni od čvrstih drvenih letvica, slojevitih horizontalno. Konstrukciju podupiru debele grede koje ukrštaju plafon.
U zemljotresu i brojnim naknadnim potresima poginula je najmanje 161 osoba, a 103 se i dalje vode kao nestale, saopštile su vlasti u ponedeljak.
Ali u zbijenom selu nije bilo žrtava.
Čak ni talasi cunamija izazvani zemljotresom nisu stigli do kuća koje su izgrađene na kopnu blago uzbrdo od betonskih tetrapoda koji ih štite od mora.
Kod Satoa, razbijeno je keramičko posuđe, srušeni su uređaji, a nedavno dodana drvena klizna vrata su se razbila, ostavljajući krhotine razbacane po podu.
Ali to je bilo to.
„Osećao sam se tako ohrabreno, jer je selo još uvek stajalo“, rekla je Sato.
„Mislim da je to zahvaljujući dizajnu kuća“, dodao je on, sedeći za prašnjavim, ali još uvek čvrstim kuhinjskim pultom u svojoj kući za goste.
Isti srećan ishod viđen je oko sela, gde je „dizajn kuća manje-više isti“, rekao je stanovnik Seija Šinagava, penzionisani ribar.
„Tradicionalno postoji šupa na obali kao šoferšajbna, sa uskom glavnom kućom iza nje“, rekao je 78-godišnjak.
Ova postavka je ostatak dana kada je svaki ribar izbacivao svoje čamce iz svoje šupe direktno u more, rekao je Šinagava.
Otprilike od 1920-ih, ribari zajednice su se odlučili za unosniji dubokomorski ribolov daleko od kuće, ponekad vukući mala bogatstva za svoj ulov.
Ali kada je izbio požar i uništio značajan deo sela kasnih 1930-ih, ljudi su ponovo izgradili kuće u jedinstvenom i jačem dizajnu.
Sada, uprkos svom otpornom karakteru, selo se suočava sa problemom koji je široko rasprostranjen u Japanu: ozbiljno starenje stanovništva.
Većina ljudi u Akasakiju ima više od 65 godina, a mnogi žive sami, uključujući 74-godišnjeg stanovnika Akija Vakasu.
„Moj komšija i njihov komšija takođe žive sami“, rekla je ona.
Prema Vakasi, deo problema je u tome što „popravka kuća košta novac“.
„Nisam sigurna koliko ljudi ovde zapravo misli da bi vredelo popraviti kuću i nastaviti da živi ovde kada nemaju kome da to predaju“, objasnila je ona.
Za Sato, zaposlenu u IT firmi koja sa strane vodi posao renoviranja nekretnina, videti kako Akasaki polako propada je nepodnošljivo.
Vlada nije priznala ovu oblast kao kulturno dobro, ali je to mesto gde ljudi vode jednostavan, staromodan način života, rekao je on.
A kada nema ko da živi u kući, ona je srušena – nagriza šarm sela, kaže Sato.
„Akasaki, koji je sačuvao jedinstven i ujednačen dizajn kućišta… gubi svoj scenski izgled.
Da bi sačuvao Akasakijev poseban izgled, Sato je sam kupio pet kuća i šupa, i na kraju želi da tamo otvori neke kafiće i restorane.
„Selo je previše dragoceno da bi se izgubilo“, rekao je on.