Sanjarenje manje liči na porok, a više na vrlinu što neuronaučnici i psiholozi više kopaju po tom fenomenu.
Naučnici sa Univerziteta Harvard su sada pronašli preliminarne dokaze da kada miševi ‘maštaju’ ili tiho razmišljaju o nečemu što su videli ranije tog dana, njihov mozak se preokreće na koristan način za pamćenje i učenje.
Ta hipoteza tek treba da se testira u daljim eksperimentima, ali izgleda da kada se miševima pokaže crno-beli karirani uzorak, oni i dalje mogu da vizuelizuju sliku u svom umu nakon što je uklone iz vida.
Ovaj efekat ‘sanjanja’, gde je vizuelni korteks zauzet vizualizacijom slike koje više nema, nastao je samo kada je miš bio nestimulisan, u mirnom i opuštenom stanju sa malim zenicama.
Naučnici sa Harvarda misle da bi ovo nestimulisano, sanjivo stanje moglo imati sličan efekat kao san, konsolidujući sećanja i poboljšavajući učenje.
„Želeli smo da znamo kako se ovaj proces sanjarenja odvija na neurobiološkom nivou i da li ovi trenuci tihog razmišljanja mogu biti važni za učenje i pamćenje“, objašnjava neurobiolog Nghia Nguien sa Univerziteta Harvard.
Studija je uključila 13 miševa, kojima su prikazane dve različite crno-bele slike 64 puta tokom dana po dve sekunde po komadu u inače nestimulativnom okruženju.
Tokom nekoliko dana, ovi eksperimenti su ponovljeni dok je tim sa Harvarda pratio električnu aktivnost 7.000 neurona u mozgu osam miševa, uključujući nervne ćelije u njegovom vizuelnom korteksu i hipokampusu – regionu koji je snažno povezan sa konsolidacijom pamćenja.
Svaka od dve slike na kraju je pokrenula drugačiji obrazac neuronske aktivnosti u bočnom vizuelnom korteksu miševa.
Ovaj deo mozga je povezan sa prepoznavanjem objekata i uočavanjem karakteristika oblika.
Nalazi sugerišu da mišji mozak kodira svaku sliku različitim obrascem neuronske aktivnosti.
Ali ono što je zaista interesantno je da nakon što su ove slike zamenjene praznim ekranom računara, vizuelni korteks miša se ponekad „ponovo aktivira“, uzbuđujući sličan obrazac neurona uklonjenoj slici.
Ova kratka reaktivacija u vizuelnom korteksu često je bila udružena sa talasima oštrih talasa u hipokampusu – znakom da mozak efikasno kodira vizuelne informacije uprkos odsustvu stimulusa.
Vremenom je aktivnost mozga nakon viđenja slike počela da liči na moždanu aktivnost kada se sanja o toj slici.
Ovo je znak da je sanjarenje jačalo neke neuronske veze dok je druge slabilo, stvarajući u celini efikasniji odgovor na stimulans.
„Kada vidite dve različite slike mnogo puta, postaje važno razlikovati ih“, objašnjava Ngujen.
„Naši nalazi sugerišu da sanjarenje može voditi ovaj proces usmeravanjem neuronskih obrazaca povezanih sa dve slike dalje jedna od druge.“
Nalazi sugerišu da kada mozak nije stimulisan, može da sklizne u zamišljeni svet, gde mentalne slike mogu aktivno reorganizovati buduće odgovore mozga na stimulanse.
Ne zna se da li se ovo odnosi i na ljudske mozgove, ali prethodne studije su pokazale da traženje ljudi da se sete slike povećava moždanu aktivnost u njihovom vizuelnom korteksu i hipokampusu.
Druge studije su otkrile da ljudi koji više maštaju bolje prisećaju sećanja u okruženju koje ometa.
„Osećamo se prilično uvereni da, ako sebi nikada ne dozvolite da budete budni, nećete imati toliko ovih sanjarenja, što može biti važno za plastičnost mozga“, tvrdi neurobiolog Mark Anderman sa Harvarda.
Međutim, kao i mnogi uticaji na ljudsko zdravlje, previše dobrih stvari može biti loše. Neki naučnici smatraju da previše sanjarenje ili sanjarenje o pogrešnim stvarima može imati negativan uticaj na ljudsku spoznaju, poput pažnje i kratkoročnog pamćenja.
Za aktivnost koja bi mogla da zauzme i do polovine naših budnih sati, zapanjujuće je da ne znamo više o našim lutajućim umovima.