Tehnika ventilacije, takođe poznata kao disanje za spasavanje, koja se obično koristi tokom kardiopulmonalne reanimacije (CPR) za osobe sa srčanim zastojem, često se loše izvodi od strane profesionalnih hitnih službi, a ova neefikasna strategija je povezana sa znatno lošijim stopama preživljavanja pacijenata, prema studiji podržanoj. od strane Nacionalnog instituta za zdravlje.
Ventilacija uključuje davanje udisaja pacijentu kako bi se obezbedio kiseonik koji održava život i naduvala pluća kada prestanu da dišu ili tokom srčanog zastoja, kada srce iznenada prestane da pumpa krv. Među skoro 2.000 ljudi u studiji koji su primili CPR zbog vanbolničkih srčanih zastoja, oni kojima je dat veći broj efektivnih ventilacija imali su stope preživljavanja tri puta veće od onih kojima je dato manje ventilacije.
Studija bi mogla dovesti do poboljšanih smernica i praksi za reagovanje u hitnim slučajevima i potencijalno spasiti više života. Njegovi nalazi su objavljeni u časopisu Circulation i istovremeno predstavljeni na Simpozijumu o reanimaciji Američkog udruženja za srce 2023. u Filadelfiji.
„Ovo je jedna od prvih studija za merenje kvaliteta i učestalosti ventilacije koja se koristi tokom CPR-a“, rekao je vođa studije Ahamed Idris, MD, direktor istraživanja hitne medicine na Univerzitetu Teksas Southvestern Medical Center u Dalasu. „Iako smo sumnjali da će bolja ventilacija pokazati neku korist pacijentima, rezultat koji smo dobili je bio mnogo veći nego što smo očekivali. Bilo je veoma iznenađujuće.“
Svake godine u Sjedinjenim Državama više od 356.000 ljudi doživi vanbolnički srčani zastoj, a samo oko 10% njih preživi, prema Američkom udruženju za srce.
Idris je procenio da ako bi više ljudi koji reaguju na hitne slučajeve izvršilo CPR u skladu sa smernicama za reanimaciju – to jest, dajući četiri efikasne ventilacije u minuti i koristeći odgovarajuće tehnike – još oko 15.000 ljudi bi moglo da stigne u bolnicu živi i ostane živi. Međutim, mnogi ljudi koji reaguju ne dostižu taj cilj, pokazujući efikasnu ventilaciju pluća samo dve u toku 10 minuta, sa potencijalno ozbiljnim posledicama, prema studiji.
Za studiju, istraživači su analizirali očitavanja srčanog defibrilatora, uključujući merenja frekvencije ventilacije, koja su zabeležena za 1.976 ljudi kojima su hitne službe dale standardni CPR od juna 2011. do maja 2015. u šest gradova u Sjedinjenim Državama i Kanadi.
Standardni CPR se definiše kao 30 ciklusa kompresija grudnog koša prekinutih kratkim pauzama, tokom kojih se dva udisaja daju kroz uređaj sa maskom za vreću, koji je prenosivi instrument koji koriste profesionalci koji isporučuje kiseonik kroz masku za lice koristeći vazdušni jastuk koji se može stisnuti.
Od početka kompresije grudnog koša do postavljanja naprednog uređaja za disajne puteve – cevi postavljene direktno u disajne puteve da bi se održao otvorenim – prosečno trajanje CPR procedure kretalo se od 10 do 15 minuta.
Istraživači su zatim uporedili merenja ventilacije sa zdravstvenim rezultatima pacijenata nakon dolaska u bolnicu. Da bi to uradili, podelili su pacijente — 66% muškaraca i 65 godina starosti u proseku — u dve grupe: pacijente koji su primili veći broj ventilacija (oko 12 u proseku tokom CPR sesije) i pacijente koji su primili manji broj ventilacija (oko dva u proseku po sesiji).
Pacijenti u grupi sa većim brojem ventilacija imali su bolje kliničke ishode, uključujući tri puta veću stopu preživljavanja do otpusta iz bolnice, u poređenju sa grupom sa manjim brojem ventilacije (13,5% prema 4,1%).
Pored toga, pacijenti u grupi sa višom ventilacijom doživeli su nastavak trajnog srčanog ritma u većem broju nego oni u grupi sa nižom ventilacijom (40,7% naspram 25,2%). Pacijenti u grupi sa višom ventilacijom takođe su imali veću stopu preživljavanja sa dobrim neurološkim ishodima (10,6% prema 2,4%), što znači da su pokazali nisku verovatnoću oštećenja mozga i mogli su normalno da funkcionišu.
Istraživači primećuju da nekoliko faktora može da objasni nisku izmerenu frekvenciju ventilacije. Jedan je da se ventilacija ne meri kada se koristi uređaj sa maskom za vreću. Kao rezultat toga, tehničari hitne medicinske pomoći ili hitni medicinski radnici ne znaju kada su njihovi pokušaji ventilacije neefikasni.
Drugi faktor je upotreba loših CPR tehnika ili mehanike koje dovode do curenja vazduha kada se koristi uređaj sa maskom za vreću. Drugi faktor je nedosledna upotreba uređaja koji se koristi da spreči jezik da blokira disajne puteve dok je pacijent na leđima. Agencije za hitnu medicinsku pomoć treba da obezbede sredstva za bolničare da nadgledaju i mere ventilaciju kada se koristi uređaj sa maskom za vreću, rekli su istraživači.
„U nedavnoj prošlosti, istraživanja o CPR-u su se fokusirala na povećane kompresije grudnog koša, koje su značajno poboljšale preživljavanje. Ova nova studija ističe da takođe treba da pokušamo da poboljšamo napore ventilacije u budućnosti“, rekao je Džordž Sopko, dr, M.P.H., program direktor ogranka za reanimaciju NHLBI-ovog Odeljenja za kardiovaskularne nauke i medicinski službenik.
