Dinastija Ćing u Kini, posle više od 250 godina, raspala se 1912. Predvođen Kompleksiti Science Hub-om (CSH), međunarodni istraživački tim je utvrdio ključne razloge koji stoje iza kolapsa, otkrivajući paralele sa modernom nestabilnošću i nudeći vitalne lekcije za budućnost.
Kina se danas smatra najvećom svetskom ekonomijom (u smislu pariteta kupovne moći). Međutim, ova pozicija nije nova. Godine 1820, kineska ekonomija je već držala prvo mesto, sa 32,9% svetskog BDP-a. U međuvremenu, došlo je do perioda opadanja praćenog ponovnim usponom.
Godine 1912, nakon više od 250 godina na vlasti, dinastija Ćing je propala uprkos tome što je u to vreme bila znatno bogatija od današnje Kine. „Ovo jasno pokazuje da svaka ekonomija mora biti budna jer se okolnosti mogu promeniti, a ponekad i prilično brzo“, naglašava Georg Orlandi, prvi autor studije. Studija „Strukturno-demografska analiza kolapsa dinastije Ćing (1644–1912) u Kini“ objavljena je u PLOS ONE .
„Ključno je shvatiti poreklo takvih nestabilnosti. Pretpostaviti da je to prošlost i da se ne može ponoviti bila bi greška. Takve promene se zaista mogu desiti jer osnovni mehanizmi imaju iznenađujuće sličnosti“, ističe istraživač CSH Peter Turchin.
Naučnici već dva veka pokušavaju da ukažu na uzroke pada dinastije Ćing. Ranije su predlagani različiti faktori, uključujući ekološke katastrofe, strani upadi, glad ili ustanke. Međutim, „nijedan od ovih faktora ne pruža sveobuhvatno objašnjenje“, primećuje Turčin.
Stoga su u ovoj studiji istraživači spojili različite faktore i otkrili da tri elementa dramatično povećavaju društveno-političke pritiske:
Prvo, došlo je do četvorostruke populacione eksplozije između 1700. i 1840. To je rezultiralo smanjenjem zemlje po glavi stanovnika i dovelo do osiromašenja ruralnog stanovništva.
Drugo, to je dovelo do pojačane konkurencije za elitne pozicije. Dok je broj kandidata rastao, broj dodijeljenih najviših akademskih titula je opadao, dostigavši najvišu razinu 1796. Pošto je takav stepen bio neophodan za dobijanje pozicije u moćnoj kineskoj birokratiji, ova neusklađenost između broja pozicija i onih koji ih žele stvorila je veliki broj nezadovoljnih elitnih kandidata. Vođe Taiping pobune, možda najkrvavijeg građanskog rata u ljudskoj istoriji, svi su bili takvi neuspeli elitni hteli.
Treće, finansijski teret države je eskalirao zbog rastućih troškova povezanih sa suzbijanjem nemira, pada produktivnosti po glavi stanovnika i rastućih trgovinskih deficita koji proističu iz iscrpljivanja rezervi srebra i uvoza opijuma.
Zajedno, ovi faktori su kulminirali nizom ustanaka koji su najavili kraj dinastije Ćing i naneli težak danak u smislu izgubljenih života Kineza.
Prema nalazima studije, društvene tenzije su već dostigle vrhunac između 1840. i 1890. „Pretpostavka da vladari Ćinga nisu bili svesni ovog sve većeg pritiska bila bi pogrešna,“ objašnjava Turčin. Činjenica da je dinastija opstala do 1912. godine prilično naglašava čvrstinu njenih institucionalnih struktura.
Međutim, mnoga od njihovih pokušaja rešenja pokazala su se kratkovidom ili neadekvatnom zadatku; na primer, vlada je povećala dozvoljenu kvotu za ljude koji polažu određene ispite, ali bez povećanja broja slobodnih mesta. Ovo je na kraju pogoršalo tenzije koje su se već gradile. Sa dolaskom moćnih geopolitičkih izazivača krajem 19. veka, vladari na kraju nisu mogli da spreče svoj pad.
Iz ovog istorijskog procesa možemo izvući vredne pouke za savremeno doba i budućnost. Mnoge nacije širom sveta bore se sa potencijalnom nestabilnošću i uslovima koji su veoma slični onima iz dinastije Ćing. Na primer, konkurencija za najviše pozicije ostaje izuzetno žestoka. Orlandi upozorava: „Kada se veliki broj pojedinaca bori za ograničen broj pozicija, donosioci političkih odluka bi to trebalo da posmatraju kao crvenu zastavu, jer to može, u najmanju ruku, dovesti do povećane nestabilnosti.
„Nažalost, korozivni uticaj rastuće nejednakosti i smanjenja mogućnosti razvija se tokom dužih vremenskih skala zbog čega ih je teško prepoznati“, dodaje koautor i istraživač povezan sa CSH Daniel Hoier, „a kamoli da se efikasno borimo u kratkim političkim ciklusima koje vidimo u mnogim Bez dugoročne vizije i ciljanih strategija za ublažavanje ovih društvenih pritisaka, mnoga mesta su u opasnosti da idu putem Ćinga.“
„Mi nismo proroci. Naš primarni cilj je da shvatimo društvenu dinamiku, koju onda možemo iskoristiti za izradu prognoza“, kaže Orlandi. Efikasnost ovog poduhvata koristeći strukturnu demografsku teoriju (SDT), metod koji je zajedno razvio Peter Turčin i koji predstavlja društva kao složene interaktivne sisteme, demonstrirali su istraživači u više navrata. Na primer, studija objavljena 2010. predviđa nestabilnost u SAD 2020.
