Nedavna studija Univerziteta istočne Finske i Balettakademien Stockholm otkrila je da nastup u plesnoj kompaniji i uključenost u njene aktivnosti igraju značajnu ulogu u pregovorima o identitetu i bolešću kod ljudi sa Parkinsonovom bolešću.
Nastup u plesnoj kompaniji i deljenje procesa nastupa sa drugima stvorilo je snažan grupni identitet za plesače sa Parkinsonovom bolešću. Iskustva gledanja i gledanja plesača pružila su im nove načine da se izraze i da budu viđeni, a da njihov identitet nije povezan sa Parkinsonovom bolešću.
Ranije studije su se fokusirale na plesne intervencije u grupnim okruženjima, odnosno časove plesa, usmerene na rehabilitaciju i društveno učešće. Oni su pokazali da je ples obećavajući oblik dodatne terapije za pacijente sa Parkinsonovom bolešću.
Kod ljudi sa blagom do umerenom Parkinsonovom bolešću, na primer, ples je doveo do značajnih poboljšanja ravnoteže, hoda i funkcionalne pokretljivosti. Nova studija, objavljena u Nordic Journal of Dance, fokusirala se na značaj plesa kao performativne umetničke forme kod Parkinsonove bolesti. U studiji je učestvovalo osam plesača iz švedske plesne kompanije Kompani Parkinson, koja nastupa u Švedskoj i inostranstvu. Plesači su popunili onlajn upitnik, a većina njih je takođe učestvovala u intervjuu fokus grupe.
Plesači su smatrali koheziju, podelu odgovornosti, vršnjačku podršku, prihvatanje i poverenje kao bitne aspekte funkcionisanja unutar grupe. Studija sugeriše da je članstvo u kompaniji i grupni identitet takođe omogućilo plesačima da pregovaraju o svom ličnom identitetu.
„Grupa je ponudila poverenje i društvenu podršku na način koji nije bio zasnovan na kognitivnim ili fizičkim sposobnostima, već na otelotvorenom izražavanju. Za učesnike je ovo bilo nešto novo i značajno“, kaže viši istraživač Hana Pohjola sa Univerziteta istočne Finske.
Za plesače sa Parkinsonovom bolešću, novi grupni identitet pružio je priliku da pregovaraju o otelotvorenom identitetu koji je bio vezan za umetnost – a ne za Parkinsonovu bolest. Iako bolest postavlja granice onoga što telo može da uradi, plesači nisu bili ograničeni ili ograničeni umetnošću, omogućavajući im da ponovo otkriju sebe.
„Biti deo grupe i nastupati kao član kompanije takođe je omogućilo plesačima da promene svoju percepciju sebe. Biti igrač i imati izražajni kapacitet smatralo se nečim bez ograničenja, omogućavajući ljudima da rastu i razvijaju se uprkos mogućim funkcionalnim ograničenja“.
Studija je sprovedena u okviru projekta Pripovedanje kroz ples u životnim frakturama. Projekat ispituje iskustvene i psihosocijalne posledice plesa u različitim životnim tranzicijama.
