Uveliko je počela nabavka školskog pribora. Međutim, stručnjaci upozoravaju da je od toga bitnija psihološka podrška deci za povratak u školske klupe. Posle masovnog ubistva koje se u maju dogodila u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” otvorena su brojna pitanja. Ana Dimitrijević iz Foruma beogradskih gimnazija kaže da nastavnici moraju da budu spremni, ali da su problemi u školama počeli mnogo pre „Ribnikara“. Psihološkinja Jovana Stojković smatra da se i dalje oseća napetost, i da je možda izraženija kod roditelja.
Psiholog i psihoterapeut Jovana Stojković rekla je u Jutarnjem programu da se u svakodnevnom radu, u praksi, i dalje se oseća napetost, tenzija koja je možda izraženija kod roditelja, koji se i dalje pitaju šta je učinjeno, šta je promenjeno, kako će sve to funkcionisati.
„Tako da nam ostaje taj 1. septembar da vidimo kako je to sistem uredio i koje će se promene desiti. Definitivno da treba da se dogode“, kaže Stojkovićeva.
Ana Dimitrijević iz Foruma beogradskih gimnazija kaže da nastavnici moraju da budu spremni, jer im je to posao.
S druge strane, dodaje, problemi u školama počeli su mnogo pre tragedije u „Ribnikaru“.
Smatra da je to stvar koja ne može da se reši preko noći, već da je to jedan dugotrajan proces i da samo društvo tu ustvari koren.
„Ne možemo mi to da rešimo. Kada se budu promenile naslovne strane tabloida i kada se neke poruke sa društvenih mreža i nekažnjavanje ljudi koji zlostavljaju svoje članove porodice ili slobodno mašu pištoljima, ostaju van zatvora, dok se to ne bude promenilo u našem društvu, mi ne možemo ništa da očekujemo. Vi ne možete ovu situaciju da rešite tako što ćete poslati stotine ili hiljade policajaca da stoje u školi. Da, oni čine to mesto bezbednijim u smislu da su oni naoružani čuvari, ali mi treba u stvari da menjamo sistem da ne bi dolazilo do takvih situacija, da uopšte ne bi bilo poriva za takvim situacijama, a ne da se štitimo i da čekamo da neko napadne“, objasnila je Dimitrijevićeva.
Kada je u pitanju prepoznavanje traumi i problema kod dece, Stojkovićeva kaže da mogu da se ispolje strah i negodovanje da se krene u školu, ali da su to ekstremni slučajevi.
Najbitnije je to osluškivanje njihovih potreba, ističe Stojkovićeva.
„Kao porodični terapeut, moram da apelujem da su roditelji često u zabludi, da misle da poznaju svoju decu, a da ih zapravo uopšte ne poznaju. Čak dođu i zajedno na psihoterapiju, predstave da je njihov odnos itekako dobar. Naravno da će u tom adolescentnom dobu postojati neke oscilacije u komunikaciji, to je sasvim u redu, ali kad govorim da ne poznaju, onda stvarno mislim da ne poznaju u smislu da imaju i suicidne misli, i samopovređivanja, da su jako ljuti na školu, na razred“, objašnjava Stojkovićeva.
Deca najviše žele, dodaje Stojkovićeva, da budu prihvaćena u društvu, i smatra da to najpre mogu nastavnici da osluškuju, ali da su zatrpani gradivom i papirologijom.
I Dimitrijevićeva kaže da imaju „nula vremena“ da se posvete deci, zato što su nastavnici, a pogotovo đaci, pretrpani gradivom.
„Gradivo je preogromno, svake godine im dodaju nove predmete, ne znam čemu. Jer ne znam ko i u kojoj zemlji na svetu i na kom meridijanu neko postiže da ima 17 predmeta koji se ocenjuju. Prosto nije normalno. Gradivo pritom nije smanjeno. Imaju mnogo časova, provode mnogo vremena u školi, imaju mnogo predmeta i gradivo je ostalo obimno kao što je i nekada bilo“, ukazuje Dimitrijevićeva.
Đaci su, ističe, pod užasnim pritiskom i preopterećeni su očekivanjima – sopstvenim, roditeljskim, profesorskim i svojih vršnjaka.
