Nedavna istraživanja su postavila hipotezu da su najraniji dokazi o ljubljenju usana kod ljudi nastali na veoma specifičnoj geografskoj lokaciji u Južnoj Aziji pre 3.500 godina, odakle se možda proširio na druge regione, istovremeno ubrzavajući širenje virusa herpes simpleksa 1.
Ali prema dr Troels Pank Arbøll i dr Sophie Lund Rasmussen, koje se u novom članku u časopisu Science, oslanjaju na niz pisanih izvora iz najranijih mesopotamskih društava, ljubljenje je već bilo dobro uspostavljena praksa pre 4.500 godina u bliski istok. I verovatno mnogo ranije, pomerajući najraniju dokumentaciju o poljupcu 1.000 godina unazad u odnosu na ono što je ranije priznato u naučnoj zajednici.
„U drevnoj Mesopotamiji, što je naziv za rane ljudske kulture koje su postojale između reka Eufrata i Tigra u današnjem Iraku i Siriji, ljudi su pisali klinastim pismom na glinenim pločama. Mnoge hiljade ovih glinenih ploča su preživele do danas , a sadrže jasne primere da se ljubljenje smatralo delom romantične intimnosti u drevnim vremenima, kao što je ljubljenje moglo da bude deo prijateljstva i odnosa članova porodice“, kaže dr Troels Pank Arbel, stručnjak za istoriju medicine u Mesopotamiji. . „Zbog toga, ljubljenje ne treba smatrati običajem koji je nastao isključivo u bilo kom pojedinačnom regionu i odatle se proširio, već se čini da se praktikovao u više drevnih kultura tokom nekoliko milenijuma.
Dr Sofi Lund Rasmusen dodaje: „U stvari, istraživanje bonoba i šimpanzi, najbližih živih rođaka ljudi, pokazalo je da se obe vrste ljube, što može sugerisati da je praksa ljubljenja osnovno ponašanje ljudi, objašnjavajući zašto može se naći u različitim kulturama“.
Pored svog značaja za društveno i seksualno ponašanje, praksa ljubljenja je možda igrala nenamernu ulogu u prenošenju mikroorganizama, potencijalno uzrokujući širenje virusa među ljudima.
Međutim, sugestija da se poljubac može smatrati iznenadnim biološkim okidačem iza širenja određenih patogena je sumnjivija. Širenje herpes simpleks virusa 1, za koje su istraživači sugerisali da je moglo biti ubrzano uvođenjem poljupca, je primer za to:
„Postoji značajan korpus medicinskih tekstova iz Mesopotamije, od kojih neki pominju bolest sa simptomima koji podsećaju na virus herpes simpleksa 1“, primećuje dr Arbøll.
On dodaje da su drevni medicinski tekstovi bili pod uticajem raznih kulturnih i religijskih koncepata, pa se stoga mora naglasiti da se oni ne mogu čitati na pravi način.
„Ipak, zanimljivo je primetiti neke sličnosti između bolesti poznate kao bušanu u drevnim medicinskim tekstovima iz Mesopotamije i simptoma izazvanih infekcijama herpes simpleksom. Bolest bušanu se prvenstveno nalazila u ili oko usta i grla, a simptomi su uključivali vezikule u ili oko usta, što je jedan od dominantnih znakova herpes infekcije.“
„Ako je praksa ljubljenja bila široko rasprostranjena i dobro uspostavljena u nizu drevnih društava, efekti ljubljenja u smislu prenošenja patogena su verovatno bili manje-više konstantni“, kaže dr Rasmusen.
Dr Arbøll i dr Rasmussen zaključuju da će budući rezultati koji proizilaze iz istraživanja drevne DNK, neizbežno dovodeći do diskusija o složenim istorijskim razvojima i društvenim interakcijama – kao što je ljubljenje kao pokretač ranog prenošenja bolesti – imati koristi od interdisciplinarnog pristupa.
