Većina onoga što naučnici znaju o virusima kod životinja je lista nukleotida koji čine njihovu genomsku sekvencu — koja, iako je dragocena, nudi vrlo malo nagoveštaja o sposobnosti virusa da inficira ljude.
Umesto da dopuste da sledeća epidemija iznenadi svet, dva virologa kažu u članku iz Science Perspective objavljenom danas (10. marta 2023.) da bi naučna zajednica trebalo da uloži u okvir istraživanja koji se sastoji od četiri dela kako bi proaktivno identifikovali viruse životinja koji bi mogli da zaraze ljude.
„Mnogo finansijskih ulaganja je uloženo u sekvencioniranje virusa u prirodi i razmišljanje da ćemo samo na osnovu sekvence moći da predvidimo sledeći virus pandemije. I mislim da je to samo zabluda“, rekao je Kodi Voren, docent za veterinarske bionauke na Državni univerzitet Ohajo i glavni autor članka.
„Eksperimentalne studije životinjskih virusa biće od neprocenjive vrednosti“, rekao je on. „Merenjem svojstava u njima koja su u skladu sa ljudskom infekcijom, možemo bolje identifikovati one viruse koji predstavljaju najveći rizik za zoonozu, a zatim ih dalje proučavati. Mislim da je to realan način gledanja na stvari koje takođe treba uzeti u obzir.“
Voren je koautor ovog mišljenja sa Sarom Sojer, profesorkom molekularne, ćelijske i razvojne biologije na Univerzitetu Kolorado Boulder.
Jedna ključna poruka koju Voren i Sojer žele da prenesu je da saznanje da se životinjski virus može vezati za receptor ljudske ćelije ne daje celu sliku njegovog zoonotskog potencijala.
Oni predlažu niz eksperimenata za procenu potencijala životinjskog virusa da zarazi čoveka: ako se otkrije da ulazi u ljudske ćelije, da li može da koristi te ćelije domaćina da napravi kopije sebe i da se umnoži? Nakon što se proizvedu virusne čestice, mogu li preći ljudski urođeni imunitet? I da li je ljudski imuni sistem ikada bio izložen drugom virusu iz iste porodice?
Odgovaranje na ova pitanja moglo bi omogućiti naučnicima da stave virus kandidata pre zoonoza „na policu“ za dalja istraživanja – možda razvijanje brzog načina za dijagnosticiranje virusa kod ljudi ako se pojavi bolest koja se ne može pripisati i testiranje postojećih antivirusnih lijekova kao mogućih tretmana, rekao je Voren.
„Tamo gde postaje teško je to što tamo može biti mnogo životinjskih virusa sa potpisima ljudske kompatibilnosti“, rekao je on. „Dakle, koje od njih birate i birate da date prioritet za dalje proučavanje? To je nešto što treba pažljivo razmotriti.“
Pristojna polazna tačka, sugerišu on i Sojer, bila bi rad na pretpostavci da virusi sa najvećim rizikom za ljude potiču iz virusnih porodica „ponovljenih prestupnika“ koje trenutno inficiraju sisare i ptice. To uključuje koronaviruse, ortomiksoviruse (gripa) i filoviruse (izazivaju hemoragične bolesti poput ebole i Marburga). Godine 2018. virus Bombali – novi ebolavirus – otkriven je kod slepih miševa u Sijera Leoneu, ali njegov potencijal da zarazi ljude ostaje nepoznat.
A tu su i arterivirusi, kao što je virus majmunske hemoragične groznice koji postoji kod divljih afričkih majmuna, za koji su Sojer i Voren nedavno utvrdili da ima pristojan potencijal da se prenese na ljude jer se može replicirati u ljudskim ćelijama i podrivati sposobnost imunih ćelija da se bore. .
Zatvaranje širom sveta 2020. radi sprečavanja širenja COVID-19 je još uvek sveže i bolno sećanje, ali Voren napominje da su strašni ishodi pojave SARS-CoV-2 mogli biti mnogo gori. Dostupnost vakcina u roku od godinu dana od tog zatvaranja bila je moguća samo zato što su naučnici proveli decenije proučavajući koronaviruse i znali kako da ih napadnu.
„Dakle, ako uložimo u rano proučavanje životinjskih virusa i detaljnije razumemo njihovu biologiju, onda bismo u slučaju da se kasnije pojave kod ljudi, bili bolje spremni da se borimo protiv njih“, rekao je Voren.
„Stalno ćemo biti izloženi virusima životinja. Stvari se nikada neće promeniti ako ostanemo na istoj putanji“, rekao je on. „A ako ostanemo samozadovoljni i proučavamo te životinjske viruse tek nakon što uskoče u ljude, stalno ćemo raditi unazad. Uvek ćemo biti iza.“
