Često druženje može produžiti životni vek starijih ljudi, sugeriše studija u kojoj je učestvovalo više od 28.000 Kineza.
Čini se da je druženje skoro svaki dan najkorisnije za dug život, pokazuju rezultati.
U 2017. godini, 962 miliona ljudi širom sveta bilo je starije od 60 godina, a predviđa se da će se njihov broj udvostručiti do 2050. Shodno tome, značajna pažnja je usmerena na koncept „aktivnog” ili „uspešnog” starenja, čija je važna komponenta aktivan društveni život, napominju istraživači.
Ali većina dokaza o zdravstvenim prednostima druženja zasnovana je na ljudima u zapadnim zemljama, sa malo objavljenih podataka o ljudima u Aziji.
Da bi pokušali da popune ovaj jaz u znanju, istraživači su želeli da istraže da li bi učestalost druženja mogla biti povezana sa ukupnim preživljavanjem u relativno velikoj grupi starijih ljudi koji žive u Kini.
Oni su se oslanjali na učesnike kineskog longitudinalnog istraživanja zdrave dugovečnosti (CLHLS), tekuće, prospektivne nacionalno reprezentativne studije starijih ljudi koji žive samostalno, koja je počela 1998.
Informacije o učestalosti druženja počele su da se prikupljaju tek 2002. godine, a sadašnja studija se fokusira na 5 odvojenih talasa prikupljanja podataka do 2018-19, uključujući ukupno 28.563 učesnika prosečne starosti od 89 godina.
Učesnici su pitani koliko često se bave društvenim aktivnostima: skoro svaki dan; barem jednom nedeljno; najmanje jednom mesečno; povremeno; i nikad. Prikupljene su i informacije o potencijalno uticajnim faktorima, uključujući pol, obrazovanje, bračni status; prihod domaćinstva ; unos voća i povrća; način života; i lošeg zdravlja.
Preživljavanje je praćeno u proseku 5 godina ili do smrti.
Tokom prvih 5 godina 25.406 ljudi je reklo da se nije bavilo društvenim aktivnostima; 1.379 je prijavilo da to ponekad radi; 693 najmanje jednom mesečno; 553 najmanje jednom nedeljno; a 532 skoro svakodnevno.
Tokom čitavog perioda praćenja, umrlo je 21.161 (74%) učesnika, od kojih je 15.728 umrlo u prvih 5 godina.
Sve u svemu, češća društvena aktivnost bila je povezana sa značajno dužim preživljavanjem. Što je učestalost veća, veća je verovatnoća da ćete živeti duže.
Do 5 godina od početka perioda praćenja standardizovane stope smrtnosti bile su 18,4 na 100 ljudi praćenih godinu dana među onima koji se nikada nisu družili; 8,8 među onima koji su to činili povremeno; 8.3 među onima koji su to činili najmanje mesečno; 7,5 među onima koji su se družili najmanje jednom nedeljno; i 7,3 među onima koji su to činili skoro svaki dan.
Vreme do smrti je kasnilo za 42% kod onih koji su se družili povremeno, za 48% kod onih koji su se družili najmanje jednom mesečno, za 110% kod onih koji su to činili najmanje jednom nedeljno i za 87% kod onih koji su to činili skoro svaki dan, u poređenju sa onima koji su rekli da se nikada nisu družili.
Nakon 5 godina, među preživelima je bilo 8.420 ljudi koji su rekli da se nikada nisu družili, 688 koji su to činili povremeno, 350 koji su to činili najmanje jednom mesečno, 295 koji su to činili najmanje jednom nedeljno i 272 koji su to činili skoro svaki dan.
Standardizovane stope smrtnosti bile su 6,2 na 100 ljudi praćenih godinu dana među onima koji se nikada nisu družili; 4,8 među onima koji su to činili povremeno; 5 među onima koji se druže najmanje jednom mesečno; 5.4 među onima koji to rade najmanje jednom nedeljno; i 3,6 među onima koji su to činili skoro svaki dan.
Efekat praga je bio očigledan: samo skoro svakodnevno druženje je bilo povezano sa značajno dužim preživljavanjem u ovoj grupi među kojima je vreme do smrti odloženo za 204%.
Faktori povezani sa društvenom aktivnošću bili su muški pol, mlađi uzrast, viši nivo obrazovanja, brak, život u gradu/gradu i/ili sa rođacima i stvarno/samoocenjeno dobro zdravlje.
Kada su podaci dalje stratifikovani prema starosti, činilo se da je društvena aktivnost još snažnije povezana sa produženim preživljavanjem u prvih 5 godina za najstarije starije, što sugeriše da strategije za promovisanje održavanja aktivnog društvenog života kod veoma starih ljudi treba da budu ohrabruju, kažu istraživači.
Ovo je opservaciona studija, tako da se ne može utvrditi uzrok. I istraživači priznaju da nisu mogli da uključe moguće promene u druženju ili zdravstvenom ponašanju tokom vremena.
Nije jasno ni zašto bi druženje u starijoj dobi moglo produžiti preživljavanje. Objašnjenja koja se raspravljaju uključuju poboljšanje zdravog ponašanja, kao što je više fizičke aktivnosti i bolja ishrana. Druženje takođe može ublažiti uticaj hroničnih stresora, kažu istraživači.
„U našoj studiji, iako je veza između učestalosti društvenih aktivnosti i ukupnog preživljavanja oslabila nakon prilagođavanja sociodemografskim faktorima, socio-ekonomskom statusu, zdravom ponašanju i nekoliko morbiditeta, ona je i dalje ostala statistički značajna, što ukazuje da je učešće u društvenim aktivnostima samo po sebi nezavisan prediktor za ukupan opstanak kod starijih ljudi“, zaključuju naučnici.
Studija je objavljena u časopisu Journal of Epidemiology & Community Health.
