Od 2010. godine broj gojaznih u Danskoj se udvostručio, dok su druge zemlje zabeležile još veći porast. Ali šta je ovo počelo i šta ga pokreće? Profesor emeritus Thorkild I. A. Sørensen opisuje epidemiju gojaznosti i predlaže novu teoriju.
Poslednje godine karakterišu sveobuhvatne zdravstvene krize. Ali ispod površine, sprema se nova kriza.
Sve veći deo danske populacije ima prekomernu težinu. Od 2010. godine, broj ljudi sa gojaznošću u Danskoj se skoro udvostručio na 18% odrasle populacije.
Ali zašto se broj ljudi sa prekomernom težinom povećava ovde i u ostatku sveta? A kada smo počeli da se gojimo?
Zamolili smo Sørensena da nam pomogne da odgovorimo na to pitanje. Njegovo nedavno istraživanje objavljeno je u časopisu Science Advances, Science and Philosophical Transactions of the Roial Societi B: Biological Sciences.
„SZO i zdravstvene vlasti u celom svetu slažu se da imamo krizu na našim rukama. Međutim, za razliku od pandemije COVID-19, ona je sporo napredovala. U tom smislu, više liči na klimatsku krizu. Uskoro će milijarda od 8 milijardi ljudi na svetu imati gojaznost“, kaže on.
Ali nije počelo juče. Ova kriza je dugo dolazila.
„Još uvek ne znamo zašto, ali epidemija gojaznosti počela je mnogo pre Drugog svetskog rata – mnogo pre Mekdonaldsa, Koka-kole, televizora, personalnih računara i ultra-prerađene hrane – stvari koje smo tako brzo krivi. U stvari, ostaje misterija za mene i druge istraživače šta je to počelo“, kaže Sørensen.
U Danskoj imamo nekoliko velikih nacionalnih zdravstvenih registara, a neki sežu sve do 1930-ih i 40-ih godina. Oni sadrže podatke o težini i visini svih školaraca, kao i mladića u oblasti Kopenhagena (zabeleženi u vezi sa njihovim regrutnim ispitom).
Sørensen je pomogao u izgradnji ovih registara kako bi istraživačima omogućio pristup istorijskim podacima.
„Čak i među decom rođenom tridesetih godina 20. veka postojao je obrazac. To je bilo vidljivo već kada su krenuli u školu. Za svaku godinu rođenja 25 odsto onih koji su imali najveću težinu udebljalo bi se sve više, dok su njihovi drugovi iz razreda ostali gotovo nepromenjeni. Dakle, školarci koji su imali najviše kilograma su nastavili da se debljaju, a isto je važilo i za mladiće koji su bili na vojnom ispitu“, kaže on i dodaje,
„To sugeriše da je ovaj deo populacije bio i da je pogođen nepoznatim procesom i da je podstakao rastuću epidemiju gojaznosti. Važno pitanje je: Šta je pokrenulo ovaj proces? Ako budemo u mogućnosti da odgovorimo na to pitanje, možda ćemo biti u stanju da to preokrene i spreči.“
Ovo ostavlja Sorensena i druge istraživače gojaznosti sa nekoliko neodgovorenih pitanja o tome šta čini da se telo deblja.
„Preovlađujuće neposredno objašnjenje je da ljudi sa viškom telesne masti jedu više od drugih i da je to razlog zašto su se u prošlosti ugojili. Ali to nije slučaj. Hrana koju trenutno jedu koristi se za održavanje metabolizam organa, mišića i kostiju. Dakle, veliko pitanje je: Šta čini da telo skladišti kalorije u masnom tkivu?“ kaže Sørensen.
Istraživači znaju da je genetski sastav važan faktor i da genetske razlike uzrokuju da neki ljudi skladište više masti od drugih, ali ne znaju kako i zašto. I iako je tačno da se naš genetski sastav može menjati tokom generacija, to ne može da objasni rastući broj ljudi sa gojaznošću – taj broj jednostavno raste prebrzo.
„Genetika ne može da objasni globalni porast gojaznosti. Nešto se u našem okruženju promenilo, nešto vitalno za funkcionisanje tela. Činjenica da imamo pristup više hrane i da manje ljudi gladuje mogla bi da otvori put epidemiji gojaznosti, ali veliko pitanje je da li je ovo cela priča ili su je druge promene pokrenule i nastavile“, kaže Sorensen.
Istraživači se još uvek bore sa tim pitanjem – i pokušavaju da shvate zašto telo odlučuje da skladišti masti.
„Telo čini sve što može da zaštiti svoje snabdevanje energijom kako bi održalo funkciju organa, mišića i kostiju. Ako hrana koju jedete ne omogući telu to da uradi, ono će iskoristiti svoje masne naslage, a onda gubite na težini, a vi gubite na težini. “ on kaže.
„Ako ste smršali toliko da vašem telu nedostaje energije, telo će pokušati da dobije potrebnu energiju povećanjem apetita i očuvanjem energije u drugim delovima sistema. Ali još uvek ne znamo zašto telo obnavlja masnoće depozita kada se energetska kriza završi“.
Ono što znamo je da nije samo količina hrane koju jedemo ta koja pokreće razvoj gojaznosti.
Razne studije su proučavale šta se dešava ako ljudi iznenada povećaju unos hrane. Oni mogu dobiti na težini, neki više od drugih, ali je takođe lako ponovo izgube kada se vrate normalnom unosu hrane. To jest, za razliku od procesa gojaznosti, masne naslage ne zadržavaju masnoću na način koji se teško otarasiti i biće ponovo izgrađen nakon nekog vremena.
„Naučili smo da će samo veoma mali — nemerljiv — deo onoga što jedete u proseku mnogo godina kasnije rezultirati masnom masom koja je vidljiva golim okom — uzrokujući loše zdravlje, bolesti i stigmatizaciju. To jest, nije nešto što možete kontrolisati“, zaključuje Sørensen.
Zašto neki ljudi imaju gojaznost i kako da je rešimo? Mnogi misle da znamo odgovor. Oni jednostavno treba da jedu manje i da vežbaju više, zar ne?
„Skloni smo da mislimo da ljudi sa gojaznošću jedu previše i da ne vežbaju dovoljno, jer vidimo da je to slučaj nakon što se gojaznost razvila. I zato mnogi od nas veruju da su gojazni ljudi sami sebi doveli do toga. Međutim, ova ponašanja su prvenstveno posledica gojaznosti.Tako, uporedo sa razvojem gojaznosti, raste i energetski zahtevni nemasni deo tela (organi, mišići i kosti) koji je odgovoran za povećan unos hrane. potrebno je više energije za kretanje težeg tela, a pošto se ista količina energije koristi za fizičku aktivnost, rezultat je manje pokreta“, kaže Sorensen.
On predlaže da smo na fundamentalnom nivou mi ljudi evolutivno razvijeni da sarađujemo u dobijanju i deljenju hrane. Ali ako nismo u mogućnosti da radimo zajedno, to može izazvati strah da bismo mogli da umremo od gladi, a to može dovesti do toga da telo kao zaštitni mehanizam skladišti višak masti.
„Verujem da postoji bliska veza između gojaznosti i našeg društvenog okruženja – posredovana direktnom vezom između mozga i masnog tkiva. Mozak verovatno traži od tela da skladišti višak masti kao odgovor na društvene izazove – razvoj gojaznosti postaje fundamentalno psihosocijalno posledica“, kaže on i dodaje:
„Moja teorija je da se društveni problemi pretvaraju u mentalne probleme koji pokreću procese u mozgu. Istraživanja sugerišu da ljudi imaju tendenciju da skladište višak masti kada nisu sigurni da li ima dovoljno hrane – a to je čak i kada ima dovoljno hrane.“
Ista stvar se dešava, tvrdi on, kada ljudi sa gojaznošću reaguju na preovlađujuće stavove o gojaznosti tako što se još više ugoje. On veruje da predrasude, stigmatizacija i izvedena diskriminacija o gojaznosti doprinose pogoršanju krize gojaznosti.
„Oseća se kao psihosocijalni izazov, koji pogoršava proces“, kaže on. „Stoga, borba protiv predrasuda, stigmatizacije i diskriminacije može biti deo rešenja.“
