To je jedna od neizbežnih realnosti starenja: što smo stariji, sporije se krećemo – bilo da hodamo po bloku ili samo posežemo za daljinskim upravljačem.
Nova studija koju su vodili inženjeri Univerziteta Kolorado Boulder objašnjava zašto.
Istraživanje je jedno od prvih studija koje su eksperimentalno razdvojile različite razloge zašto ljudi stariji od 65 godina možda nisu tako brzi na nogama kao nekada. Grupa je izvestila da se stariji ljudi mogu kretati sporije, barem delimično, jer ih to košta više energije nego mlađi ljudi – što možda nije previše šokantno za svakoga ko se probudi umoran jutro nakon aktivnog dana.
Nalazi bi jednog dana mogli da pruže lekarima nove alate za dijagnostikovanje niza bolesti, uključujući Parkinsonovu bolest, multiplu sklerozu, pa čak i depresiju i šizofreniju, rekao je koautor studije Alaa Ahmed.
„Zašto se krećemo na način na koji radimo, od pokreta očiju do posezanja, hodanja i razgovora, je prozor u starenje i Parkinsonovu bolest“, rekao je Ahmed, profesor na Odseku za mašinstvo Paul M. Radi. „Pokušavamo da razumemo neuronsku osnovu toga.“
Ona i njene kolege objavile su svoje nalaze u časopisu The Journal of Neuroscience
Za studiju, grupa je zamolila ispitanike od 18 do 35 i od 66 do 87 godina da završe varljivo jednostavan zadatak: da dohvate metu na ekranu, pomalo poput igranja video igrice na Nintendo Vii-u. Analizirajući obrasce ovih dometa, istraživači su otkrili da se činilo da starije odrasle osobe modifikuju svoje pokrete pod određenim okolnostima kako bi sačuvale svoje ograničene zalihe energije.
„Svi mi, bilo da smo mladi ili stari, smo sami po sebi vođeni da izvučemo što više nagrade od svog okruženja, a minimiziramo količinu napora da to učinimo“, rekao je Erik Samersajd, ko-vodeći autor nove studije koji je doktorirao. diplomirao mašinstvo iz CU Boulder 2018.
Ahmed je dodao da istraživači odavno znaju da su stariji ljudi sporiji jer su njihovi pokreti manje stabilni i tačni. Ali drugi faktori takođe mogu igrati ulogu u ovom fundamentalnom delu odrastanja.
Prema jednoj hipotezi, mišići kod starijih osoba mogu raditi manje efikasno, što znači da sagorevaju više kalorija dok obavljaju iste zadatke kao i mlađi odrasli – poput trčanja maratona ili ustajanja da uzmu sok iz frižidera.
Alternativno, starenje bi takođe moglo da promeni krug nagrađivanja u ljudskom mozgu. Ahmed je objasnio da kako ljudi stare, njihova tela proizvode manje dopamina, hemikalije u mozgu odgovorne za pružanje osećaja zadovoljstva nakon dobro obavljenog posla. Ako tu nagradu ne osećate tako snažno, misli se, manje je verovatno da ćete se pomeriti da biste je dobili. Ljudi sa Parkinsonovom bolešću doživljavaju još oštriji pad proizvodnje dopamina.
U studiji, istraživači su tražili od više od 80 ljudi da sednu i zgrabe ručku robotske ruke, koja je, zauzvrat, upravljala kursorom na ekranu računara. Subjekti su posegnuli napred, pomerajući kursor ka meti. Ako su uspeli, dobili su nagradu — ne veliku, ali ipak dovoljnu da usreći svoj mozak.
„Ponekad su mete eksplodirale i dobijali bi bodove“, rekao je Ahmed. „Takođe bi zvučalo ‘bing bing’.
Tada je počeo da se javlja kontrast između dve grupe ljudi.
I ljudi od 18 do 35 i od 66 do 87 godina stigli su do svojih ciljeva ranije kada su znali da će čuti taj bing bing — otprilike 4% do 5% ranije tokom suđenja bez nagrade. Ali i taj cilj su ostvarili na različite načine.
Mlađi odrasli su, uglavnom, brže pomerali ruke ka nagradi. Za razliku od njih, starije osobe su uglavnom poboljšale svoje vreme reakcije, počevši u proseku za oko 17 milisekundi ranije.
Kada je tim dodao težinu od 8 funti na robotsku ruku za mlađe subjekte, te razlike su nestale.
„Izgleda da je mozak u stanju da otkrije veoma male promene u tome koliko energije telo koristi i u skladu sa tim prilagođava naše pokrete“, rekao je Robert Courter, ko-vodeći autor studije koji je doktorirao mašinstvo na CU Boulderu u 2023. „Čak i kada se krećete sa samo nekoliko kilograma viška, brže reagovanje je postalo energetski jeftinija opcija da se dođe do nagrade, tako da su mladi odrasli imitirali starije i uradili upravo to.“
Čini se da istraživanje daje jasnu sliku, rekao je Ahmed. Činilo se da i mlađi i stariji odrasli nisu imali problema sa uočavanjem nagrada, čak i malih. Ali njihov mozak je usporio njihove pokrete pod zamornim okolnostima.
„Sve zajedno, naši rezultati sugerišu da se čini da troškovi napora koji treba da se dosegnu određuju šta usporava kretanje starijih odraslih osoba“, rekao je Ahmed.
Eksperiment ne može u potpunosti da isključi centre nagrađivanja u mozgu kao krivca zašto usporavamo kada starimo. Ali, primetio je Ahmed, ako naučnici mogu da otkriju gde i kako ove promene izlaze iz tela, možda će biti u stanju da razviju tretmane za smanjenje rizika od starenja i bolesti.
