To je kliše izveštavanja o ljudima koji navrše 100 godina, ili čak 110 godina, da im postavite neku varijaciju pitanja: „Šta ste uradili da biste živeli ovoliko?“
Neminovno se ističe neki zanimljiv i neočekivan odgovor. Riba i pomfrit svakog petka. Pijte čašu jakog pića svaki dan. Slanina za doručak svakog jutra. Vino i čokolada.
Iako je popularna vest, ovo je relativno besmisleno pitanje koje nam ne pomaže da razumemo zašto su određeni ljudi živeli tako dugo. Dozvolite mi da pokušam da objasnim zašto, preko lepih zgrada, borbenih pilota i statistike.
U Drugom svetskom ratu, saveznički statističari su primenjivali svoje veštine kako bi smanjili broj bombardera koji su oboreni neprijateljskom vatrom. Proučavanjem obrazaca oštećenja bombardera koji se vraćaju iz akcije, mogle bi se napraviti mape najčešće oštećenih delova aviona kako bi se u ove oblasti dodali skupi, teški oklopi.
Dovoljno jednostavno, zar ne? Zatim, dolazi statističar Abraham Vald koji zastupa potpuno suprotnu tačku. Avioni koje proučavaju su svi oni koji su se vratili iz borbe sa velikim oštećenjima, ali šta je sa onima koji se nisu vratili?
Vald tvrdi da treba dodati oklop na ona mesta koja su neoštećena na svim avionima koji su se vraćali, jer je svaki avion pogođen u ovim neoštećenim područjima oboren, a nikada se nije vratio da bude pregledan.
Ovaj fenomen je poznat kao pristrasnost preživljavanja, ili kognitivna i statistička pristrasnost koja se uvodi samo prebrojavanjem onih koji su u blizini da bi se prebrojali, ali ignorisanjem onih koji nisu „preživeli“.
Ove primere možete dovesti do apsurda. Zamislite grupu od 100 ljudi, od kojih su svi pušili ceo život. Kao grupa, pušači bi ranije umrli od karcinoma, bolesti pluća ili bolesti srca, ali jedan ili dvojica bi mogli prkositi izgledima i živeti do 100 godina. Sada zamislite neustrašivog novinara koji intervjuiše srećnu dušu na njihov 100. rođendan onim klasičnim pitanjem: „Čemu pripisujete svoje uspešno starenje?“
„Pušim po kutiju dnevno“, kaže novopečeni stogodišnjak.
Čini se očiglednim, ali pristrasnost preživljavanja je svuda u društvu. Svi možemo da se setimo tog jednog poznatog glumca ili preduzetnika koji je uspeo uprkos nedaćama, koji je vredno radio, verovao u sebe i jednog dana uspeo. Ali nikada ne čitamo niti čujemo o bezbrojnim primerima ljudi koji su pokušali, dali sve od sebe i nikada nisu uspeli.
To nije dobra medijska priča. Ali ovo stvara pristrasnost, prvenstveno čujemo uspehe, a ne neuspehe. Ova pristrasnost se odnosi na naše percepcije arhitekture (uglavnom velike zgrade iz datog perioda „prežive“), na finansije (često čujemo primere ljudi koji su uspeli u rizičnim investicijama, oni koji ne uspeju ne prodaju knjige ili planove za samopomoć ) i planovima za karijeru („Ako vredno radiš i sada napustiš fakultet, možeš biti uspešan sportista kao ja“, kažu oni koji su uspeli).
Radim sa raznim starijim ljudima i često uključujem ekstremne osobe koje su doživjele ekstremne godine. Trenutno proučavamo starije od 65 godina koji su zadržali neuobičajeno visok nivo vežbanja u starijoj dobi i zadržali odlično zdravlje.
Oni su fenomenalni primeri starijih ljudi, mnogi od njih su brži, spremniji i jači od mene po mnogim merama koje izvodimo u laboratoriji, uprkos tome što su skoro duplo stariji od mene.
Iako znamo da je njihovo doživotno vežbanje povezano sa njihovim neobično dobrim zdravljem u starijoj dobi, još uvek ne možemo direktno reći da jedno izaziva drugo. Moguće je da su visoko aktivni ljudi zaštićeni od hroničnih bolesti kao što su rak, dijabetes i bolesti srca. Ali takođe može biti da su ovi ljudi i dalje aktivni u starijoj dobi, jer nisu bili pogođeni rakom, dijabetesom ili srčanim oboljenjima ranije u životu.
Nasuprot tome, može postojati neki nepoznati treći faktor koji još nismo identifikovali u vezi sa ovim ljudima, a koji ih održava zdravim i odvojeno ih održava da vežbaju.
Radi jasnoće, postoje stvari koje će naučnici poput mene reći pažljivo upozorenim, naučnim jezikom koji će vam verovatno pomoći da živite duže. Biti veoma fizički aktivan, ne jesti previše i ne pušiti su na toj listi, zajedno sa generalno pozitivnim pogledom na život, i naravno, biranjem pravih roditelja i baka i deda.
Korelacija nije jednaka uzročnosti. Ta poenta se nemilosrdno zakucava studentima sa naučnim diplomama. Tako funkcioniše naš mozak, vidimo obrazac između dve varijable i pretpostavljamo da su na neki način povezane. Ali često, kao kod pristrasnosti preživljavanja, ne gledamo sve podatke i tako pronalazimo obrasce tamo gde ih nema.