Usamljenost je složeno i često pogrešno shvaćeno stanje koje se može javiti čak i u najpovezanijim društvima. Francuski pisac Mišel de Montenj, koji je živeo u 16. veku, bio je poznat po tome što je uživao u samoći, posvetivši se pisanju u svojoj kuli daleko od društva. U svom eseju „O samoći“, Montenj slavi unutrašnji mir i kontemplaciju, izražavajući ideju da samoća može biti ispunjavajuća i kreativna, umesto bolna i depresivna.
Međutim, savremeni svet često doživljava usamljenost kroz prizmu izolacije, posebno u društvima gde su se tradicionalne zajednice razgradile. Generalni hirurg Sjedinjenih Država, Vivek Murthi, nazvao je usamljenost „epidemijom“, napominjući da je skoro polovina Amerikanaca prijavila osećaj usamljenosti, čak i pre pandemije COVID-19.
Prolongirana usamljenost može imati ozbiljne fizičke i psihičke posledice, uključujući povećan rizik od moždanog udara, dijabetesa i prerane smrti. Razumevanje zašto dolazi do povećane izolacije postaje ključni zadatak za istraživače i stručnjake.
Cat Moore, bivša direktorka USC-a za pripadnost, upozorava da je osećaj usamljenosti normalan deo ljudskog iskustva. Iako savremeni diskurs često stigmatizuje usamljenost, smatrajući je anomalijom, Moore ističe da je to stanje koje svi prolazimo u različitim fazama života. Pitanje je kako balansirati između konstruktivne samoće i destruktivne izolacije.
Različiti društveni faktori, poput opadanja stopa brakova, smanjenja broja dece i sve veće sklonosti prema samostalnom životu, doprinose usamljenosti. Takođe, tehnologija koja obećava povezivanje, često završava povećanjem osećaja izolacije. Društveni mediji, koji omogućavaju neprekidnu povezanost, paradoksalno dovode do toga da sve više Amerikanaca oseća da nemaju bliske prijatelje.
Darby Saxbe, profesor psihologije na USC Dornsife, ističe da sama priroda ljudskih odnosa postaje opcionalna, što dodatno pogoršava usamljenost. Zajednički život, koji je ranije bio norma, sada zahteva zakazivanje i planiranje, umesto da se spontano dešava, što rezultira praznim domovima i manjkom spontanih susreta.
Iako se religija ranije smatrala osnovom društvenog života, njena uloga u zajednicama opada. Manje od polovine Amerikanaca danas se izjašnjava kao članovi verskih zajednica, što je pad u odnosu na period između 1940-ih i 1980-ih. U prošlosti, nedeljne službe pružale su ugrađenu mrežu prijatelja i poznanika okupljenih oko zajedničkih verovanja, ali taj osećaj pripadnosti danas je sve ređi.
Elisa Baek, docent psihologije na USC Dornsife, otkrila je u svojoj studiji da mozak usamljenih ljudi obrađuje svet drugačije od onih koji nisu usamljeni, što ukazuje na to da usamljenost nije univerzalno iskustvo, već individualno i jedinstveno za svaku osobu.
Moore zaključuje da ne postoji jedan način da se reši problem usamljenosti, već da svi moramo biti proaktivni i inovativni u našim pristupima socijalnim vezama u modernom svetu. Naša sposobnost da se adaptiramo na društveni pejzaž koji se stalno menja biće ključna u prevazilaženju osećaja izolacije.
