Kako vlade širom sveta pokušavaju da ograniče pristup tinejdžerima pametnim telefonima i društvenim medijima, izbila je žestoka naučna debata o tome da li ove digitalne tehnologije zaista štete mentalnom zdravlju mladih ljudi.
Kontroverza, izazvana uticajnom nedavnom knjigom koja okrivljuje telefone za rastuću anksioznost mladih, razotkrila je duboke nesigurnosti u dokazima istraživanja — čak i dok kreatori politike od Arkanzasa do Australije napreduju sa sveobuhvatnim zabranama i ograničenjima.
U martu, socijalni psiholog sa Univerziteta u Njujorku Džonatan Hejt objavio je naučnu popularnu knjigu pod nazivom „Anksiozna generacija“. Ovo okrivljuje porast mentalnih bolesti mladih u poslednjih 15-ak godina na pojavu pametnih telefona i društvenih medija.
Jedna rana recenzija Haidtove knjige psihologinje sa Univerziteta Duke Candice Odgers, objavljena u časopisu Nature, iznela je uobičajenu kritiku među stručnim čitaocima: iako se društveni mediji ponekad povezuju sa lošim ishodima, ne znamo da li uzrokuju te loše ishode.
Haidt je u aprilu odgovorio da neke nedavne eksperimentalne studije, u kojima istraživači navode ljude da smanje upotrebu društvenih medija, pokazuju korist.
Psiholog sa Univerziteta Stetson Christopher Ferguson objavio je u maju „meta-analizu“ desetina eksperimenata na društvenim mrežama i otkrio, generalno, smanjenje upotrebe društvenih medija nije imalo uticaja na mentalno zdravlje.
Sledeće, u avgustu, Haidt i njegov kolega Zach Rausch objavili su post na blogu tvrdeći da su Fergusonove metode bile pogrešne. Rekli su da izvođenje meta-analize na drugačiji način pokazuje da društveni mediji zaista utiču na mentalno zdravlje.
Nedugo zatim, jedan od nas (Matthev B. Jane) je objavio svoj blog post, ukazujući na probleme u Fergusonovoj originalnoj meta-analizi, ali pokazujući da je Haidtova i Rauševa ponovna analiza takođe bila pogrešna. U ovom postu se takođe tvrdi da pravilno ponovno analiziranje Fergusonove meta-analize još uvek ne pruža nikakve ubedljive dokaze da društveni mediji utiču na mentalno zdravlje.
Kao odgovor na Jane, Haidt i Rausch su revidirali svoj post. U septembru i oktobru su se vratili sa još dve objave, ukazujući na ozbiljnije greške u Fergusonovom radu.
Jane se složio sa greškama koje su Haidt i Rausch pronašli i krenuo je da rekonstruiše Fergusonovu bazu podataka (i analize) od nule.
Rasprava i dalji rad su još uvek u toku. Još jedan tim je nedavno objavio analizu (kao preprint, koji drugi stručnjaci nisu nezavisno verifikovali) ne slažući se sa Fergusonom, koristeći slične nepouzdane metode kao Haidtov i Raušev prvi blog post.
Zašto tolika debata? Deo razloga su eksperimenti u kojima istraživači navode ljude da smanje upotrebu društvenih medija daju različite rezultate. Neki pokazuju korist, neki pokazuju štetu, a neki ne pokazuju nikakav efekat.
Ali veće je pitanje, po našem mišljenju, jednostavno dokazi iz ovih eksperimentalnih studija nisu baš dobri.
Jedan od eksperimenata uključenih u Fergusonovu meta-analizu je naveo da su neki nemački korisnici Fejsbuka smanjili korišćenje platforme društvenih medija na dve nedelje, a drugi su nastavili da je koriste normalno. Učesnici su tada morali sami da prijave svoje mentalno zdravlje i zadovoljstvo životom.
Ljudi od kojih je zatraženo da manje koriste Facebook prijavili su da provode manje vremena na platformi. Međutim, nije bilo vidljivog uticaja na depresiju, pušenje ili zadovoljstvo životom u bilo kom trenutku između dve grupe. Postojala je razlika u fizičkoj aktivnosti koju su sami prijavili, ali je bila veoma mala.
Druga poznata studija regrutovala je 143 studenta osnovnih studija, a zatim ih nasumično dodelila da ili ograniče upotrebu Fejsbuka, Snepčata i Instagrama na deset minuta dnevno tokom mesec dana, ili da ne prave nikakve promene. Istraživači su zatim tražili od učesnika da prijave svoju anksioznost, depresiju, samopoštovanje, autonomiju, usamljenost, strah od propuštanja i socijalnu podršku.
Na kraju meseca nije bilo razlike između dve grupe u većini mera mentalnog zdravlja i blagostanja. Oni koji su smanjili upotrebu društvenih medija pokazali su mali pad usamljenosti koju su sami prijavili, a takođe je došlo i do malog poboljšanja u rezultatima depresije među ljudima koji su prijavili visok nivo depresije.
Studije poput ovih bave se uskim, specifičnim pitanjima. Oni jednostavno nisu u stanju da odgovore na veliko pitanje da li dugoročno smanjenje upotrebe društvenih medija koristi mentalnom zdravlju.
Kao prvo, oni gledaju na specifične platforme, a ne na ukupnu upotrebu društvenih medija. S druge strane, većina eksperimenata zapravo ne definiše „društvene medije“. Facebook je očigledno društveni mediji, ali šta je sa uslugama za razmenu poruka kao što je VhatsApp, ili čak Nintendo platforma za onlajn igre?
Pored toga, malo ili bilo koja od ovih studija uključuje intervencije ili ishode koji se mogu objektivno izmeriti. Oni se sastoje od toga da zamole ljude – često studente osnovnih studija – da smanje upotrebu društvenih medija, a zatim ih pitaju kako se osećaju. Ovo stvara niz očiglednih pristrasnosti, ne samo zato što ljudi mogu prijaviti da se osećaju drugačije na osnovu toga da li je od njih zatraženo da naprave promene u svom životu ili ne.
U medicinskoj studiji koja procenjuje efekat leka na mentalno zdravlje uobičajeno je da se daje placebo — zamena koja ne bi trebalo da ima biološki efekat na učesnika. Placebo je moćan način za ublažavanje pristrasnosti jer osigurava da učesnik ne zna da li je zaista primio lek ili ne.
Za studije smanjenja društvenih medija, placebo je praktično nemoguć. Ne možete prevariti učesnika da misli da smanjuje društvene mreže kada to nije slučaj.
Štaviše, sve ove studije rade na nivou promena u ponašanju pojedinca. Ali društveni mediji su u osnovi društveni. Ako jedan razred koledža manje koristi Instagram, to možda neće uticati na njihovo mentalno zdravlje čak i ako je Instagram loš, jer svi oko njih i dalje koriste platformu koliko i uvek.
Konačno, nijedna studija se nije bavila tinejdžerima. Trenutno jednostavno ne postoje pouzdani dokazi da naterati tinejdžere da manje koriste društvene medije utiče na njihovo mentalno zdravlje.
Što nas vraća na osnovno pitanje. Da li smanjenje društvenih medija poboljšava mentalno zdravlje tinejdžera? Sa sadašnjim dokazima, mislimo da nema načina da se sazna.
