Virtuelna stvarnost (VR) može biti efikasan i pouzdan alat za ublažavanje anksioznosti koju doživljava većina roditelja ili staratelja kada se njihovo dete podvrgne operaciji.
„Kada dete ima medicinsku proceduru, to je često emocionalno uznemirujuće ne samo za pacijenta, već i za celu porodicu“, rekao je Thomas J. Caruso, MD, Ph.D., FASA, viši autor studije i klinički profesor anesteziologija, perioperativna medicina i medicina protiv bolova na Univerzitetu Stanford, Kalifornija.
„Pružajući negu usmerenu na porodicu, cilj nam je da lečimo ne samo pacijenta, već i negovatelje, koji doživljavaju prilično anksioznost pre, tokom i posle operacije kada je voljena osoba podvrgnuta proceduri. Naši nalazi su pokazali značajno smanjenje anksioznost kada koristite VR, u poređenju sa našim standardom nege.“
Približno 74% negovatelja doživljava anksioznost pre hirurške procedure svog deteta. Uprkos tome, intervencije za lečenje anksioznosti negovatelja sprovedene su samo u nekoliko bolnica, napominju autori.
Anksioznost negovatelja takođe može pogoršati nevolje koje je dete doživelo pre operacije. Povećana anksioznost dece doprinosi nekooperativnom uvođenju anestetika, produženom oporavku, povećanom postoperativnom bolu i delirijumu i smanjenom zadovoljstvu pacijenata.
Studija je obuhvatila 26 negovatelja dece koja su bila podvrgnuta neinvazivnim ili hirurškim procedurama. VR intervencija je uključivala vođenu meditaciju svesnosti koristeći komercijalno dostupne VR slušalice. Aplikaciju pažljivosti koju su negovatelji iskusili razvio je Stanford Chariot Program, klinički i translacioni istraživački program koji razvija nove upotrebe imerzivnih tehnologija u pedijatrijskoj zdravstvenoj zaštiti. Kompjuterski generisane slike pejzaža zasnovanog na prirodi su projektovane da promovišu relaksaciju putem vizuelnih i slušnih podsticaja.
Pedeset četiri procenta negovatelja primilo je VR intervenciju, dok je od 46% onih koji nisu zamoljeni da sačekaju i odmore se u čekaonici sa pristupom osveženju, što se smatra bolničkim „standardom nege“.
Učesnici u VR grupi su dobili uputstva da koriste VR intervenciju na početku procedure svog deteta u trajanju od šest minuta. Nivoi anksioznosti staratelja su procenjeni korišćenjem nekoliko anketa koje su sami prijavili na početku procedure njihovog deteta i neposredno nakon intervencije. Da bi procenili zadovoljstvo intervencijom, istraživači su zatražili od VR grupe da popune kratku anketu o zadovoljstvu sa četiri pitanja.
Pre dobijanja VR intervencije, prosečni nivo anksioznosti za negovatelje u VR grupi bio je 56,5, dok je prosek za standardnu grupu nege bio 50,3 na vizuelnoj analognoj skali koja meri stepen anksioznosti od 0–100.
Nakon dobijanja VR intervencije, prosečan nivo anksioznosti za negovatelje u VR grupi je pao na 33,1, dok je prosek za standardnu grupu nege ostao relativno isti na 51,4. Od 14 negovatelja koji su završili anketu o zadovoljstvu VR, njih 12 je izjavilo da je ili zadovoljno ili jako zadovoljno (tj. rezultat od 4 ili više na skali od 5 poena) u sva četiri domena zadovoljstva.
„Imerzivne tehnologije, kao što je virtuelna stvarnost, nude nove, nefarmakološke opcije lečenja za ublažavanje anksioznosti“, rekao je dr Karuzo. „S obzirom na smanjenje troškova VR-a i njegovu komercijalnu dostupnost, rezultati ove studije sugerišu da bolnice koje žele da pruže negu usmerenu na porodicu mogu smatrati VR efikasnom opcijom za ublažavanje anksioznosti za negovatelje.
