Zdravstveni radnici i ljubitelji fitnesa odavno znaju da redovna fizička aktivnost nudi brojne zdravstvene prednosti, uključujući prevenciju hroničnih stanja kao što su kardiovaskularne bolesti, dijabetes, neki kanceri i osteoporoza.
Pored toga, vežbanje poboljšava imunološku funkciju i kontrolu bola, smanjuje rizik od pada i produžava životni vek. Prednosti za mentalno zdravlje uključuju poboljšano raspoloženje, smanjenu anksioznost i smanjen rizik od demencije i depresije.
Uprkos svim ovim prednostima, više od tri od četiri odrasle osobe u Sjedinjenim Državama dobijaju daleko manje vežbanja od preporučenih 150 do 300 minuta nedeljno umerene fizičke aktivnosti ili 75 do 150 minuta nedeljno snažne fizičke aktivnosti.
Studije su takođe otkrile da su mesta na otvorenom, kao što su parkovi i staze, efikasna okruženja za fizičku aktivnost. Pandemija COVID-19 je to posebno jasno pokazala. Štaviše, boravak u prirodi pruža koristi za fizičko i mentalno zdravlje slične onima od fizičke aktivnosti.
Do danas se malo zna o potencijalnim dodatnim prednostima bavljenja fizičkom aktivnošću u prirodnom okruženju. Da li boravak na otvorenom može povećati efekte vežbanja, a istovremeno podstaći više ljudi da vežbaju? I ako jeste, kako bi zdravstveni radnici mogli da promovišu ovo ponašanje?
Da bi odgovorio na ova i druga pitanja, Jai Maddock, profesor Regents sa Škole javnog zdravlja na Teksas A&M univerzitetu i direktor univerzitetskog, saradničkog Centra za zdravlje i prirodu, zajedno sa Hauardom Frumkinom, Haglerovim saradnikom i višim potpredsednikom i direktorom Laboratorije za zemlju i ljude, procenio je trenutne naučne dokaze o fizičkoj aktivnosti u prirodnim okruženjima i razvio strategije za promovisanje ovih aktivnosti.
Njihova studija, objavljena u American Journal of Lifestile Medicine, identifikovala je nekoliko faktora koji utiču na to koliko često ljudi posećuju parkove i prirodna okruženja, u kojoj meri se bave fizičkim aktivnostima kada su tamo i koje koristi imaju od ove aktivnosti.
Maddock i Frumkin su otkrili da istraživanja sugerišu da je vežbanje u parku ili drugom prirodnom okruženju korisnije od vežbanja u zatvorenom. Međutim, ove studije su se fokusirale na kratkoročne rezultate kraće od jedne godine, a ostaje da se vidi da li će se ove koristi pojaviti na dugi rok.
„Uprkos tome, istraživanje je jasno da bi prirodno okruženje moglo biti efikasno mesto za promovisanje fizičke aktivnosti“, rekao je Maddock. „Ljudi uglavnom vole da budu na otvorenom, a parkovi, staze i bašte zajednice su najpopularnija mesta.
Faktori koji ove prostore čine privlačnijim za posetioce uključuju fizičke karakteristike kao što su društveni centri, igrališta, osvetljenje i jasne oznake, kao i prirodne karakteristike kao što su krošnje drveća i vodene površine koje se dobro održavaju. Aktivnosti kao što su časovi i festivali takođe doprinose njihovoj popularnosti, kao i prijatno okruženje, percepcija bezbednosti i snažan osećaj povezanosti posetilaca sa prirodom i uverenje da je provođenje vremena u ovim prostorima važno.
„Parkovi i staze su posebno važni zbog svoje pristupačnosti i široko rasprostranjene dostupnosti, ali pristup značajno varira u zavisnosti od geografije, a ruralna područja često imaju manji pristup prirodnim prostorima jer imaju više privatnog zemljišta“, rekao je Maddock. „Na primer, skoro 98 procenata stanovnika Ilinoisa živi u krugu od pola milje od parka, u poređenju sa samo 29 procenata u Misisipiju.
Maddock i Frumkin su takođe otkrili da korišćenje parkova i zelenih površina za fizičku aktivnost varira u zavisnosti od demografskih grupa, pri čemu je veća verovatnoća da će muškarci nego žene koristiti ove prostore za fizičku aktivnost. Pored toga, studija o parkovima u Los Anđelesu otkrila je da su crnci manje skloni od odraslih belaca da se bave fizičkom aktivnošću u parkovima, dok su latinoamerikanci koji govore engleski podjednako verovatni, a azijski/pacifički ostrvljani češće.
„Neke grupe — crnci, starosedeoci i drugi ljudi boje kože i imigranata i izbeglica, na primer — često su iskusili istorijsku ili trenutnu diskriminaciju koja ometa njihovo korišćenje prirodnih prostora, i oni rutinski imaju manje pristupa visokokvalitetnim parkovima“, rekao je Frumkin. „Pored toga, deca, starije osobe i osobe sa invaliditetom suočavaju se sa izazovima u pristupu prirodnim prostorima. Obezbeđivanje da su ovi prostori bezbedni i laki za navigaciju, uz odgovarajuće programiranje, moglo bi pomoći u povećanju njihovog korišćenja parkova i drugih prirodnih okruženja.“
Imajući na umu ove složenosti, Maddock i Frumkin nude četiri opcije koje zdravstveni radnici mogu primeniti kako bi podstakli upotrebu parkova i drugih prirodnih okruženja od strane svojih pacijenata.
Jedan je jednostavno da se pacijentima „prepiše“ kontakt sa prirodom.
„Preporuka da pacijenti provode više vremena u ovim okruženjima poznata je kao prirodni recepti ili ‘ParkRk’, i dok je potrebno više istraživanja, dosadašnje studije sugerišu da je ovaj pristup efikasan“, rekao je Maddock.
Drugi je da zdravstveni radnici modeliraju ovo ponašanje tako što će se sami uključiti u njega. Utvrđeno je da je ovo modeliranje efikasno u promovisanju zdravog ponašanja, a istovremeno poboljšava dobrobit zdravstvenih radnika.
Treći pristup je da se zdravstveni radnici angažuju u naporima zajednice koji promovišu korišćenje otvorenih prostora, kao što je Hjustonova inicijativa Be Vell Communities, koju podržava Centar za rak M.D. Anderson.
Konačno, zdravstveni radnici bi mogli da pomognu u stvaranju i održavanju parkova i zelenih površina usmeravanjem sredstava u ove napore kroz procenu zdravstvenih potreba zajednice, fondove Medicaid-a i fondove za konverziju zdravstvene zaštite.
„Jasno je da bi korišćenje parkova i prirodnog okruženja za fizičke aktivnosti moglo biti potencijalno moćno sredstvo za promovisanje dva važna zdravstvena ponašanja istovremeno“, rekao je Maddok. „Ovo bi moglo biti posebno važno s obzirom na to da većina Amerikanaca ne vežba dovoljno ili ne provode dovoljno vremena na otvorenom.“
