Rani jezički razvoj je važan prediktor kasnijeg govora dece, veština čitanja i učenja. Štaviše, poteškoće u učenju jezika povezane su sa neurorazvojnim stanjima kao što su poremećaj pažnje/hiperaktivnosti (ADHD) i poremećaj autističnog spektra (ASD).
Deca obično počinju da izgovaraju prve reči između 10 i 15 meseci starosti. U dobi od oko dvije godine, mogu proizvesti između 100–600 riječi i razumjeti mnogo više. Svako dete kreće na sopstveni razvojni put učenja jezika, što rezultira velikim individualnim razlikama. „Neke varijacije u razvoju jezika mogu biti povezane sa varijacijama u genetskom kodu uskladištenom u našim ćelijama“, kaže viši istraživač Beate St Pourcain, vodeći naučnik u studiji.
Da bi razumeli kako genetika igra ulogu u razvoju dečije proizvodnje i razumevanja reči, tim je sproveo studiju meta-analize na nivou genoma (GVAS) veličine rečnika beba (15-18 meseci) i mališana (24-38 meseci). U ranim merenjima veličine rečnika, roditelji izveštavaju koje reči njihova deca govore i/ili razumeju sa date liste reči.
Tim je koristio rečnik i genetske podatke od 17.298 dece koja govore engleski, danski ili holandski. Broj izgovorenih reči bio je dostupan i za bebe i za malu decu. Broj razumljivih reči bio je dostupan samo mališanima. Ishodi kasnijeg života uglavnom su proučavani sa genetskim sažetkom informacija iz velikih nezavisnih konzorcijuma.
To uključuje pismenost (svest o pravopisu, čitanju i fonemama), kogniciju (opšta inteligencija i broj godina obrazovanja) i neurorazvojna stanja (genetski rizik od ADHD-a i ASD-a, kao i direktno uočene simptome povezane sa ADHD-om u nekim od proučavanih deca).
Istraživači su identifikovali više genetskih faktora koji su u osnovi veličine rečnika u detinjstvu i detinjstvu. Dosledno, genetske veze sa pismenošću, spoznajom i merama povezanim sa ADHD-om su varirale tokom razvoja. Proizvodnja reči i kod novorođenčadi i kod mališana bila je povezana sa sposobnostima pismenosti kao što je pravopis, ali su asocijacije na opštu kogniciju pronađene samo za rezultate vokabulara mališana.
Mala deca su savladala izvesnu tečnost jezika i mogu „govoriti da bi naučila“, uključujući kognitivnu obradu višeg nivoa, dok razvoj verbalnih sposobnosti može početi ranije.
Tim je takođe otkrio da je u detinjstvu veći broj izgovorenih reči bio genetski povezan i sa povećanim rizikom od ADHD-a i sa više simptoma ADHD-a. Međutim, ovaj genetski odnos je bio obrnut u detinjstvu: tamo je manji broj razumljivih reči bio povezan sa više simptoma ADHD-a. Moguće je da u detinjstvu, kada deca „uče da govore“, broj izgovorenih reči obuhvata procese koji se odnose na govor.
Takođe, deca sa većim genetskim rizikom od ADHD-a mogu biti sklona da se više izražavaju. Nasuprot tome, tokom faze „govora da se uči“, kada je veličina rečnika povezana sa kognicijom, veći genetski rizik od ADHD-a može biti povezan sa nižim verbalnim i kognitivnim sposobnostima.
Prema St Pourcain-u, „Genetski uticaji koji leže u osnovi veličine rečnika brzo se menjaju tokom manje od dve godine tokom detinjstva i detinjstva. Usvajajući razvojnu perspektivu, naši nalazi pružaju bolje razumevanje ranih etioloških procesa vezanih za govor i jezik u zdravlju i poremećaju.“
Prva autorka Ellen Verhoef dodaje: „Ovo istraživanje ukazuje na važnost veličine rečnika procenjenog tokom prvih nekoliko godina života za buduće ponašanje i spoznaju, naglašavajući potrebu za više napora u prikupljanju podataka tokom detinjstva i ranog detinjstva.
Istraživanje je objavljeno u časopisu Biološka psihijatrija.
