Stimulansi i atomoksetin su jedine efikasne intervencije za smanjenje kratkoročnih simptoma ADHD kod odraslih, ali pokazuju ograničene dokaze o dugoročnim ishodima i poboljšanju kvaliteta života, prema studiji Odeljenja za psihijatriju Univerziteta u Oksfordu u bolnici Varneford.
Prema CDC-u, otprilike 2% do 5% odraslih doživljava simptome poremećaja pažnje/hiperaktivnosti (ADHD), kao što su nepažnja, hiperaktivnost i impulsivnost. Širok raspon u njihovim procenama odražava ograničene ili nepostojeće podatke o praćenju ADHD-a na nacionalnom nivou.
Tekuće debate se fokusiraju na to da li farmakološke i nefarmakološke intervencije mogu efikasno upravljati dugoročnim ishodima. Postojeće smernice naglašavaju lekove, ali predlažu nefarmakološku podršku ako se lekovi ne podnose dobro ili ako je njihovo pridržavanje teško.
Iako su farmakološki tretmani kao što su stimulansi i nestimulansi kao što je atomoksetin kamen temeljac lečenja kod odraslih, zabrinutost zbog podnošljivosti i neželjenih efekata dovela je do povećanog interesovanja za nefarmakološke terapije.
Kognitivna bihejvioralna terapija (CBT), svesnost i neurostimulacija su među vodećim nefarmakološkim tretmanima. Ovim alternativama nedostaju čvrsti uporedni podaci, posebno u pogledu njihove efikasnosti u odnosu na uspostavljene farmakološke tretmane.
U radu pod nazivom „Komparativna efikasnost i prihvatljivost farmakoloških, psiholoških i neurostimulativnih intervencija za ADHD kod odraslih: sistematski pregled i metaanaliza mreže komponenti“, objavljenom u The Lancet Psichiatry, istraživači su procenili farmakološke, psihološke i neurostimulativne intervencije.
Istraživači su pretražili više baza podataka i uključili 113 randomizovanih kontrolisanih ispitivanja koja su uključivala ukupno 14.887 učesnika sa trajanjem od najmanje jedne nedelje za lekove i više sesija za psihološke terapije. Farmakološke terapije obuhvatale su stimulanse, atomoksetin, bupropion, klonidin, gvanfacin, modafinil i viloksazin.
Nefarmakološke strategije uključivale su psihološke terapije kao što su CBT i svesnost, kao i neurostimulativne pristupe kao što je transkranijalna stimulacija jednosmernom strujom.
Standardizovane srednje razlike su izračunate za ozbiljnost osnovnih simptoma ADHD-a, kako sami ocenili tako i kliničari. Rezultati su razvrstani po vremenskim tačkama do 52 nedelje i ispitani su da li su prihvatljivi mereno prekidom terapije zbog svih uzroka. Sekundarni ishodi su uključivali emocionalnu disregulaciju, disfunkciju izvršne vlasti i kvalitet života.
Stimulansi i atomoksetin su pokazali najveću efikasnost u smanjenju simptoma ADHD-a nakon 12 nedelja, što je potkrepljeno i skalama koje su sami prijavili (-0,39) i skalama koje su prijavili kliničari (-0,61). Atomoksetin je takođe dobro funkcionisao, mada nešto manje od stimulansa (-0,38 i -0,51) na različitim skalama.
Intervencije kao što su CBT i svesnost otkrile su intrigantnu nepovezanost između kliničara i pacijenata. Na skalama koje su prijavili kliničari, oba tretmana su bila efikasnija od placeba, ali ne i na merama koje su sami prijavili.
Nefarmakološke terapije u studijama nisu mogle biti potpuno zaslepljene, potencijalno uvodeći pristrasnost koja bi dovela do prekida veze u prijavljenim rezultatima. Iako je nejasno šta je – ako ne i jedno i drugo – dovelo do pristrasnosti, kontrast sa sporazumom koji se vidi u zaslepljenim verzijama je odličan primer zašto je eliminacija pristrasnosti tako ključni aspekt istraživanja kad god je to moguće.
Većina intervencija je bila uporediva sa placebom za prekid svih uzroka (uključujući nedostatak efikasnosti, neželjene efekte, lične preferencije ili drugi faktor), osim atomoksetina (OR 1,43) i gvanfacina (OR 3,70), koji su ocenjeni kao manje prihvatljivi zbog većeg napuštanja stope. Atomoksetin, gvanfacin i modafinil su imali veće stope prekida terapije od placeba, posebno zbog neželjenih efekata.
Dokazi nakon 12 nedelja bili su oskudni, sa samo pet ispitivanja koja su dala podatke za 52 nedelje. CBT, neurofeedback i terapija opuštanja pokazali su određenu efikasnost u smanjenju simptoma na duži rok, iako su male veličine uzorka ograničavale poverenje u nalaze.
Stimulansi su bili jedina intervencija koja je pokazala koristi od male do umerene emocionalne disregulacije u 12. i 52. nedelji. Nijedna intervencija nije pokazala efikasnost za disfunkciju izvršne funkcije, a nijedna nije značajno poboljšala kvalitet života.
Ovaj pregled nudi najsveobuhvatniju istragu do sada o intervencijama ADHD-a kod odraslih i, nažalost, sugeriše da još uvek postoji ogromna neispunjena potreba koja čeka da se reši.
