Niske doze leka koji se koristi za lečenje ADHD-a (poremećaj hiperaktivnosti deficita pažnje) mogu pomoći ljudima da se fokusiraju na put kada voze duge, monotone deonice, rizikujući da im um odluta.
Istraživači sa australijskog Univerziteta Svinburn bili su radoznali o rizicima i prednostima koje farmaceutski metilfenidat može imati na performanse vožnje, posebno u slučajevima pojedinaca koji nemaju ADHD.
Do 90 procenata ljudi koji se leče protiv ADHD-a dobijaju lek, koji se obično prodaje pod brendom Ritalin. Za medicinsku osobu sa ADHD-om, vožnja bez njega može se osećati kao vožnja bez naočara.
Odrasli sa ADHD-om su u većem riziku od saobraćajnih nesreća, povreda motornih vozila, saobraćajnih kazni i naglog kočenja. Poznato je da uzimanje metilfenidata poboljšava njihove vozačke performanse. Sve ovo verovatno doprinosi činjenici da lekovi za ADHD mogu bukvalno da dodaju godine u život nekih ljudi.
Ipak, mnogi pojedinci uzimaju metilfenidat bez recepta. Samo u SAD, 5 miliona odraslih zloupotrebljava stimulanse na recept uzimajući ih u većim dozama, duže ili jednostavno bez skripte. Važno je znati kako ovi ljudi mogu biti pogođeni dok voze pod uticajem nedozvoljenih stimulansa, posebno onih kojima je zadatak duga i monotona putovanja.
Ova studija je uključila 25 mentalno i fizički zdravih vozača bez dijagnoze ADHD-a kako bi saznali kakav uticaj metilfenidat može imati na njihove vozačke performanse.
Volonteri su dobili 10 mg metilfenidata ili placebo 85 minuta pre nego što su zakoračili za volan simulatora vožnje koji oponaša dvosmerni autoput od 105 kilometara (65 milja) sa četiri trake sa standardnim australijskim oznakama na putu i oznakama. Eksperiment je sproveden dva puta, a različiti učesnici su dodelili placebo i lek.
Od njih je zatraženo da „voze“ 40 minuta, održavajući stabilnu brzinu od 100 kilometara na sat u krajnjoj levoj traci. Povremeno su uslovi u saobraćaju nalagali preticanju drugih vozila.
Dok su se učesnici fokusirali na ‘put’, mašina je pažljivo pratila njihove pokrete očiju, prateći trajanje i brzinu fiksacije oka preko kamere okrenute ka vozaču postavljene na kontrolnoj tabli, a kompjuter je beležio koliko daleko vozači odstupaju od centra njihova traka.
Matematički algoritam je procenio koliko su pogledi vozača bili raspršeni ili fokusirani tokom zadatka, kao i koliko je nasumično ili strukturisano njihovo vizuelno ponašanje skeniranja.
„Metilfenidat je značajno poboljšao performanse vožnje smanjenjem pletenja traka i varijacije brzine, posebno u drugoj polovini vožnje“, izvještavaju autori.
„Iako je primećeno značajno smanjenje trajanja fiksacije, svi ostali očni pokazatelji su ostali nepromenjeni.“
Metilfenidat je smanjio pad performansi koji vozači obično doživljavaju tokom zadataka vožnje, a u poređenju sa placebom, vozači koji su uzimali lek imali su bolju kontrolu vozila i održavali konstantniju brzinu.
To nije izazvalo probleme sa vizuelnim skeniranjem ljudi, iako se činilo da ga nije ni poboljšalo.
Prethodne studije su izazvale zabrinutost zbog efekta „tunelskog vida“ povezanog sa psihostimulansima koji bi mogli ograničiti sposobnost vozača da reaguje na iznenadne ili neočekivane prepreke koje ulaze sa periferije, poput pešaka ili automobila.
Iako se ovaj efekat nije pokazao u najnovijoj studiji, autori sugerišu da bi to moglo biti zato što su koristili relativno nisku dozu uzimanu kratkoročno.
Ova studija ne obuhvata efekte koji se mogu videti pri većim dozama ili uzimati duže, što je, kako pišu, „verovatno češći u scenarijima zloupotrebe u stvarnom svetu i verovatno povezani sa sudarima u saobraćaju“.
„Postoji jasna potreba za daljim istraživanjima u ovoj oblasti, posebno studijama koje imaju za cilj da identifikuju izraženije promene u očnom ponašanju izazvanih metilfenidatom i drugim psihostimulansima“, zaključuju autori.
