Novo istraživanje koje će biti predstavljeno na godišnjem sastanku Evropskog udruženja za proučavanje dijabetesa (Madrid, Španija, 9-13. septembar) pokazuje da se rizik od razvoja dijabetesa tipa 1 (T1D) značajno smanjuje kod devojčica nakon 10 godina starosti, dok rizik kod dečaka ostaje isti.
Štaviše, rizik od T1D je značajno veći kod dečaka sa jednim autoantitelom nego kod njihovih ženskih kolega, što sugeriše da bi pol mogao biti povezan sa razvojem autoantitela, što ukazuje na važnost uključivanja pola u procenu rizika. Studiju su uradili Erin L. Templeman i dr Ričard Oram, Medicinski fakultet Univerziteta u Ekseteru, Ekseter, UK, i kolege.
Autoantitela (AB) su proteini koje proizvodi imuni sistem tela, koji napadaju druge proteine kod autoimunih bolesti uključujući T1D.
Za razliku od većine autoimunih bolesti, muški pol je faktor rizika za dijabetes tipa 1 (T1D). Ovo postavlja hipotezu da imune, metaboličke ili druge razlike između polova mogu uticati na rizik ili progresiju kroz faze T1D.
U ovoj studiji, autori su imali za cilj da procene rizik i stopu progresije za pojedince u studiji TrialNet Pathvai to Prevention koja pregleda rođake ljudi sa T1D na prisustvo autoantitela.
Autori su proučavali 235.765 rođaka osoba sa T1D. Oni su koristili kompjutersko i statističko modeliranje da izračunaju rizik od T1D, naveden kao procenjeni petogodišnji rizik za žene i muškarce, nakon prilagođavanja za zbunjujuće.
Procenat pojedinaca koji su bili pozitivni na AB bio je veći kod muškaraca (žene: 5,0%, muškarci: 5,4%). Od ovih pojedinaca, kod muškaraca je veća verovatnoća da će biti pozitivni na više AB (žene: 1,8%, muškarci: 2,6%). Apsolutni petogodišnji rizik od progresije do T1D kod pojedinaca pozitivnih na AB bio je značajno veći (kod muškaraca (žene: 14%, muškarci: 21%).
Međutim, sličan rizik je pokazan među polovima kada se javlja sa stadijumom 1 (najmanje dva AB) (žene: 38%, muškarci: 38%) ili stadijum 2 (AB i abnormalna stabilnost šećera u krvi) (žene: 57%, muškarci: 59 %). Rizik ostaje značajno veći kod pojedinačnih AB pozitivnih muškaraca kada se prilagodi prisustvo srodnika u prvom stepenu sa T1D i godinama (27% veći rizik kod pojedinačnih AB pozitivnih muškaraca u poređenju sa pojedinačnim AB pozitivnim ženama).
Veliki pad u petogodišnjem riziku od T1D se pokazuje kod žena kada se pregledaju, a autoantitela su pozitivna nakon 10 godina u poređenju sa prethodnim, u dobi od 10 godina. Nasuprot tome, postojani pad petogodišnjeg rizika od T1D se pokazuje kod muškaraca kako se starost na skriningu povećava.
Autori zaključuju: „Rizik od T1D je značajno veći kod muškaraca nego kod žena kada se manifestuje sa jednim autoantitelom. Rizik je sličan između muškaraca i žena u detinjstvu, pri čemu se rizik razlikuje u dobi od 10 godina. Rizik kod žena se tada dramatično smanjuje, dok rizik Ovo sugeriše da je pol povezan sa razvojem autoantitela, što ukazuje na važnost uključivanja pola u procenu rizika.
O razlici u riziku između dečaka i devojčica, autori dodaju: „Ne znamo i ovo je interesantna oblast u kojoj je potrebno više istraživanja. Promena rizika u dobi od oko 10 godina pokreće hipotezu da hormoni povezani sa pubertetom mogu igrati ulogu.“
Oni dodaju: „Našli smo najveće razlike u riziku od T1D kod osoba koje nisu napredovale u stadijum 1 T1D, sa sličnom stopom i rizikom od progresije kod onih koji su bili u stadijumu 1 i stadijumu 2 T1D. Stoga se čini najverovatnijim da objašnjavanje mehanizma polnih razlika može nam pomoći da razumemo osnovnu patogenezu T1D i potencijalne ciljeve intervencije, više nego što utiče na to kako pregledamo, dijagnostikujemo i intervenišemo.“
