Test krvi bi potencijalno mogao da se koristi za procenu rizika pacijenta od dijabetesa tipa 2, pokazala je nova studija Univerziteta Edit Kauan (ECU).
Najčešće korišćeni inflamatorni biomarker koji se trenutno koristi za predviđanje rizika od dijabetesa tipa 2 je visokoosetljivi C-reaktivni protein (CRP). Međutim, nova istraživanja sugerišu da bi zajednička procena biomarkera, umesto da se procenjuje svaki pojedinačno, poboljšala šanse za predviđanje rizika od dijabetesa i dijabetičkih komplikacija.
Studija istraživača ECU Dana Vua istraživala je vezu između sistematske upale, procenjene na osnovu zajedničkog kumulativnog visokoosetljivog CRP-a i drugog biomarkera nazvanog odnos monocita i lipoproteina visoke gustine (MHR), i incidentnog dijabetesa tipa 2.
Studija je pratila više od 40.800 nedijabetičara tokom skoro desetogodišnjeg perioda, sa više od 4.800 učesnika koji su razvili dijabetes tokom ovog perioda. Vu je rekao da je kod pacijenata sa dijabetesom tipa 2 primećena značajna interakcija između MHR i CRP.
„Konkretno, povećanje MHR-a u svakom stratumu CRP-a povećalo je rizik od dijabetesa tipa 2; istovremeni porast MHR-a i CRP-a predstavlja značajno veće stope incidencije i rizike od dijabetesa.”
„Štaviše, veza između hronične upale (koja se ogleda u zajedničkom kumulativnom izlaganju MHR i CRP) i incidentnog dijabetesa bila je veoma specifična za uzrast i pol i pod uticajem hipertenzije, visokog holesterola ili predijabetesa. Dodatak MHR i CRP u klinički model rizika značajno je poboljšao predviđanje incidentnog dijabetesa“, rekao je Vu.
Studija je otkrila da žene imaju veći rizik od dijabetesa tipa 2 zbog povećanja CRP-a i MHR-a u zglobovima, pri čemu je Vu naveo da polni hormoni mogu objasniti ove razlike.
Vu je rekao da rezultati istraživanja potvrđuju učešće hronične upale u izazivanju ranog dijabetesa i da zaslužuju posebnu pažnju.
„Epidemiološki dokazi ukazuju na konzistentan porast ranog početka dijabetesa, posebno u zemljama u razvoju. Iskorištavanje ove starosne povezanosti između hronične upale i dijabetesa tipa 2 može biti obećavajući metod za postizanje rane identifikacije rizičnih mladih odraslih osoba i razvoj personalizovanih intervencija “, dodala je.
Vu je primetio da hronična progresivna priroda dijabetesa i ogroman teret naknadnih komorbiditeta dodatno naglašavaju hitnu potrebu za rešavanjem ovog kritičnog zdravstvenog problema.
Iako su starenje i genetika faktori rizika koji se ne mogu menjati, drugi faktori rizika mogu se modifikovati kroz promene u životnom stilu. Na upalu snažno utiču životne aktivnosti i metabolička stanja kao što su ishrana, poremećaji spavanja, hronični stres i poremećaj regulacije glukoze i holesterola, što ukazuje na potencijalne koristi praćenja metaboličkih stanja povezanih sa rizikom.
Vu je rekao da su dvostruke prednosti isplativosti i široka dostupnost kumulativnog MHR-a i CRP-a u trenutnim kliničkim okruženjima potencirale široku upotrebu ovih mera kao pogodnog alata za predviđanje rizika od dijabetesa.
