Tai či, kineska borilačka veština koja uključuje niz veoma sporih kontrolisanih pokreta, može da obuzda simptome i komplikacije Parkinsonove bolesti na nekoliko godina, otkriva istraživanje objavljeno na internetu u Časopisu za neurologiju, neurohirurgiju i psihijatriju.
Njegova praksa je bila povezana sa sporijim napredovanjem bolesti i nižim dozama potrebnih lekova tokom vremena, pokazuju nalazi.
Parkinsonova bolest je iscrpljujući i progresivni neurodegenerativni poremećaj koji karakteriše sporost pokreta, tremor u mirovanju i ukočeni i nefleksibilni mišići. To je najbrže rastuće neurološko stanje na svetu, a predviđa se da će broj obolelih dostići skoro 5 miliona do 2030. godine samo u Kini. U Velikoj Britaniji, dve osobe dobiju dijagnozu bolesti svakog sata prema dobrotvornoj organizaciji Parkinson’s UK.
Još uvek ne postoji lek za Parkinsonovu bolest, i dok lekovi mogu da poboljšaju kliničke simptome, oni ne leče sve manifestacije bolesti. Nema dokaza ni da usporavaju napredovanje, objašnjavaju istraživači. Ranije objavljena istraživanja sugerišu da tai či kratkoročno ublažava simptome Parkinsonove bolesti, ali nije poznato da li se ovo poboljšanje može održati na duži rok.
U pokušaju da saznaju, istraživači su pratili dve grupe pacijenata sa Parkinsonovom bolešću više od pet godina od januara 2016. do juna 2021.
Jedna grupa od 147 pacijenata vežbala je tai či dva puta nedeljno po sat vremena, uz pomoć časova za poboljšanje njihove tehnike. Druga grupa od 187 pacijenata nastavila je sa svojom standardnom negom, ali nije praktikovala tai chi.
Ozbiljnost bolesti je formalno procenjena kod svih učesnika na početku perioda praćenja, a napredovanje bolesti, uključujući povećanje potrebe za lekovima, naknadno je praćeno u novembru 2019, oktobru 2020. i junu 2021.
Obim kretanja i drugi simptomi, kao što je funkcija autonomnog nervnog sistema (uključujući pokrete creva, urinarne i kardiovaskularne probleme); raspoloženje, kvalitet sna i spoznaja; i prevalencija komplikacija, kao što je diskinezija (nehotično kretanje); distonija (nenormalan tonus mišića); opadanje reakcije na terapiju lekovima tokom vremena; blago kognitivno oštećenje; halucinacije; Takođe je praćen sindrom nemirnih nogu, koristeći validirane skale.
Ozbiljnost bolesti, upotreba lekova, pol, starost i nivo obrazovanja bili su slični u obe grupe.
Progresija bolesti bila je sporija na svim tačkama praćenja u tai chi grupi, što je procenjeno pomoću tri validirane skale za procenu ukupnih simptoma, kretanja i ravnoteže.
Broj pacijenata kojima je trebalo da povećaju lekove u grupi poređenja takođe je bio značajno veći nego u grupi tai chi: 83,5% u 2019. i nešto više od 96% u 2020. u poređenju sa 71% i 87,5%, respektivno.
Kognitivna funkcija se sporije pogoršavala u tai chi grupi kao i drugi simptomi nepokretanja, dok su se san i kvalitet života kontinuirano poboljšavali.
A prevalencija komplikacija je bila značajno niža u tai chi grupi nego u grupi poređenja: diskinezija 1,4% naspram 7,5%; distonija 0% prema 1,6%; halucinacije 0% naspram nešto više od 2%; blago kognitivno oštećenje 3% prema 10%; sindrom nemirnih nogu 7% naspram 15,5%.
Padovi, vrtoglavica i bol u leđima bili su tri neželjena efekta koje su prijavili učesnici studije, ali su svi oni bili značajno niži u grupi sa tai čijem. Dok su 23 osobe zadobile prelome, svi su se to desili tokom rutinskog svakodnevnog života i bilo je manje u tai chi grupi: 6 naspram 17.
Ovo je opservaciona studija i kao takva ne može utvrditi uzrok i posledicu. Istraživači takođe priznaju da je broj učesnika studije bio relativno mali i da nisu nasumično raspoređeni u svoju grupu.
Ali oni zaključuju: „Naša studija je pokazala da tai chi zadržava dugotrajan blagotvoran efekat na [Parkinsonovu bolest], što ukazuje na potencijalne efekte koji modifikuju bolest i na motorne i nemotorne simptome, posebno na hod, ravnotežu, autonomne simptome i kogniciju .“
Oni dodaju: „[Parkinsonova bolest] može progresivno pogoršati motoričke funkcije i nemotorne simptome s vremenom, što rezultira invalidnošću i utiče na kvalitet života. Dugotrajno blagotvorno dejstvo na [bolest] može produžiti vreme bez invaliditeta, što dovodi do do većeg kvaliteta života, manjeg opterećenja za negovatelje i manje upotrebe droga.“
