Ljudi, kao i mnoge druge vrste, regulišu unos proteina snažnije od bilo koje druge komponente ishrane, pa ako se protein razblaži dolazi do kompenzacionog povećanja unosa hrane. Hipoteza predlaže da razblaživanje proteina u savremenoj ishrani prerađenom hranom bogatom mastima i ugljenim hidratima dovodi do povećanog unosa energije jer telo nastoji da zadovolji svoj prirodni proteinski nagon – jedući nepotrebne kalorije dok to ne učini.
Ovaj rad, koji je rezultat skupa za diskusiju Kraljevskog društva održanog u Londonu prošlog oktobra, a sada objavljen u časopisu Philosophical Transactions of the Roial Societi B: Biological Sciences, pokazuje da opservaciona, eksperimentalna i mehanička istraživanja sve više podržavaju proteinsku polugu kao značajan mehanizam koji pokreće gojaznost.
Autori navode objavljene studije koje obuhvataju mehanizme apetita za proteine kako bi pokazali kako efekat poluge proteina stupa u interakciju sa industrijski obrađenom hranom i sa promenama u potrebama za proteinima tokom životnog veka kako bi se povećao rizik od gojaznosti. To uključuje, na primer, promene potreba za proteinima u određenim životnim fazama (kao što je prelazak u menopauzu), kao i kombinovani uticaj sa promenama nivoa aktivnosti ili potrošnje energije (npr. sportisti koji odlaze u penziju ili mladi ljudi koji se kreću ka sedentarnijem načinu života).
Pošto podaci pokazuju da deca i adolescenti takođe pokazuju dovoljno proteina, autori raspravljaju o potencijalnom uticaju izloženosti ishrani sa visokim sadržajem proteina u pre začeća ili u ranom životu (na primer kroz neke formule za dojenje) na potencijalno povećanje zahteva za proteinima i veću podložnost da smanje proteine, prerađene dijete u kasnijim godinama.
S obzirom na to da SZO proglašava gojaznost najvećom zdravstvenom pretnjom sa kojom se čovečanstvo suočava, autori tvrde da se mora fokusirati na integrativne pristupe koji ispituju kako različiti saradnici utiču na gojaznost, umesto da ih posmatraju kao konkurentna objašnjenja. Ovo će takođe pomoći istraživačima i kreatorima politike da shvate kako da unaprede ovu oblast i identifikuju koji uzroci mogu biti najrelevantniji za borbu protiv rastuće epidemije gojaznosti.
Autori zaključuju: „Samo postavljanjem specifičnih hranljivih materija i bioloških faktora u njihov širi kontekst možemo se nadati da ćemo identifikovati tačke održive intervencije za usporavanje i preokretanje incidencije gojaznosti i povezanih komplikacija.
Ovaj članak je deo pitanja sastanka za diskusiju „Uzroci gojaznosti: teorije, pretpostavke i dokazi (II deo)“.
