Poslednjih godina sve je veća reklama o potencijalnim zdravstvenim rizicima povezanim sa takozvanom „ultra-prerađenom“ hranom.
Ali novi dokazi objavljeni ove nedelje otkrili su da nije sva „ultra-prerađena“ hrana povezana sa lošim zdravljem. To uključuje masovno proizveden hleb od celog zrna koji kupujete u supermarketu.
Iako je malo verovatno da će ovo novo objavljeno istraživanje i povezani uvodnik završiti prepirku o tome kako najbolje definisati nezdravu hranu i dijetu, ključno je da te debate ne odlažu primenu politika koje će verovatno poboljšati našu ishranu.
Ultra-prerađena hrana se industrijski proizvodi korišćenjem različitih tehnika prerade. Obično uključuju sastojke koji se ne mogu naći u kućnoj kuhinji, kao što su konzervansi, emulgatori, zaslađivači i/ili veštačke boje.
Uobičajeni primeri ultra-prerađene hrane uključuju upakovani čips, jogurte sa ukusom, bezalkoholna pića, kobasice i masovno proizveden pakovani hleb od celog zrna.
U mnogim drugim zemljama ultra-obrađena hrana čini veliki deo onoga što ljudi jedu. Nedavna studija procenjuje da oni čine u proseku 42% ukupnog energetskog unosa u Australiji.
Prethodne studije su povezivale povećanu potrošnju ultra-prerađene hrane sa lošijim zdravljem. Velika potrošnja ultra-obrađene hrane, na primer, povezana je sa većim rizikom od dijabetesa tipa 2 i smrti od srčanih bolesti i moždanog udara.
Ultra obrađena hrana je obično bogata energijom, dodatkom šećera, soli i/ili nezdravim mastima. Oni su odavno prepoznati kao faktori rizika za niz bolesti.
Takođe je sugerisano da strukturne promene koje se dešavaju ultra-prerađenoj hrani kao deo proizvodnog procesa mogu dovesti do toga da jedete više nego što bi trebalo. Potencijalna objašnjenja su da se, zbog načina na koji se prave, namirnice brže jedu i ukusnije.
Takođe je moguće da određeni aditivi za hranu mogu narušiti normalne telesne funkcije, kao što je način na koji se naše ćelije reprodukuju.
Novi rad koji je upravo objavljen koristio je 30-godišnje podatke iz dve velike američke kohortne studije da bi procenio odnos između konzumiranja ultra-obrađene hrane i dugoročnog zdravlja. Studija je pokušala da razdvoji efekte samog proizvodnog procesa od profila hranljivih sastojaka hrane.
Studija je otkrila mali porast rizika od rane smrti uz veću potrošnju ultra-obrađene hrane.
Ali što je važno, autori su takođe posmatrali kvalitet ishrane. Otkrili su da za ljude koji su imali visokokvalitetne dijete (sa visokim sadržajem voća, povrća, integralnih žitarica, kao i zdravih masti, a malo slatkih pića, soli i crvenog i prerađenog mesa) ne postoji jasna povezanost između količine ultra -prerađena hrana koju su jeli i rizik od prerane smrti.
Ovo sugeriše da ukupni kvalitet ishrane ima jači uticaj na dugoročno zdravlje od konzumiranja ultra-obrađene hrane.
Kada su istraživači analizirali ultra-prerađenu hranu po podkategorijama, masovno proizvedeni proizvodi od celog zrna, kao što su hleb od celog zrna u supermarketu i žitarice za doručak od celog zrna, nisu bili povezani sa lošijim zdravljem.
Ovaj nalaz se poklapa sa drugom nedavnom studijom koja sugeriše da ultra-obrađena hrana od celog zrna nije pokretač lošeg zdravlja.
Autori su zaključili, iako je postojala određena podrška za ograničavanje potrošnje određenih vrsta ultra-prerađene hrane za dugoročno zdravlje, ne bi trebalo sve ultra-prerađene prehrambene proizvode univerzalno ograničiti.
Postojeće nacionalne smernice za ishranu su razvijene i usavršene na osnovu decenija dokaza o ishrani.
Većina nedavnih dokaza u vezi sa ultra-prerađenom hranom govori nam ono što smo već znali: da su proizvodi poput bezalkoholnih pića, alkohola i prerađenog mesa loši za zdravlje.
Smernice o ishrani generalno već savetuju da jedete uglavnom celu hranu i da ograničite potrošnju visoko prerađene hrane koja sadrži mnogo rafinisanih žitarica, zasićenih masti, šećera i soli.
Ali neki istraživači ishrane pozvali su da se smernice za ishranu izmene kako bi se preporučilo izbegavanje ultra-obrađene hrane.
Na osnovu dostupnih dokaza, bilo bi teško opravdati dodavanje sveobuhvatne izjave o izbegavanju sve ultra-prerađene hrane.
Saveti da se izbegavaju sve ultra-prerađene namirnice verovatno bi nepravedno uticale na ljude sa niskim prihodima, jer je mnoga ultra-prerađena hrana, kao što je hleb iz supermarketa, relativno pristupačna i zgodna.
Hleb od celog zrna takođe obezbeđuje važne hranljive materije, kao što su vlakna. U mnogim zemljama, hleb je najveći doprinos unosu vlakana. Stoga bi bilo problematično preporučiti izbegavanje hleba od celog zrna iz supermarketa samo zato što je ultra-obrađen.
Postoji snažan konsenzus o potrebi sprovođenja politika zasnovanih na dokazima za poboljšanje ishrane stanovništva. Ovo uključuje zakone koji ograničavaju izloženost dece marketingu nezdrave hrane i brendova, obavezno označavanje ishrane sa ocenom Health Star i poreze na slatka pića.
Ove politike su podržane dobro uspostavljenim sistemima za klasifikaciju zdrave hrane. Ako se otkriju novi dokazi o mehanizmima pomoću kojih ultra-prerađena hrana izaziva štetu po zdravlje, ovi sistemi klasifikacije se mogu ažurirati tako da odražavaju takve dokaze. Ako se utvrdi da su specifični aditivi štetni po zdravlje, na primer, ovi dokazi se mogu ugraditi u postojeće sisteme profilisanja hranljivih materija, kao što je šema označavanja hrane sa ocenom Health Star.
Shodno tome, kreatori politike mogu sa sigurnošću da napreduju u sprovođenju politike hrane koristeći alate za klasifikaciju zdrave hrane koje već imamo.
Nezdrava ishrana i gojaznost su među najvećim faktorima koji doprinose lošem zdravlju. Ne smemo dozvoliti da naglasak i akademska debata oko „ultra-prerađene“ hrane odloži primenu globalno preporučenih politika za poboljšanje ishrane stanovništva.