Nakon traumatskih iskustava, mnogi pojedinci pokazuju izuzetnu otpornost, oporavljajući svoje mentalno i bihejvioralno blagostanje bez spoljne intervencije. Studija koju je vodio Univerzitet Emori, u saradnji sa Medicinskim fakultetom Univerziteta Severne Karoline i drugim sajtovima, poboljšava razumevanje kako se neki ljudi oporavljaju od traume bolje od drugih, što označava značajan napredak u istraživanju otpornosti.
Nalazi su objavljeni onlajn 22. aprila u časopisu Nature Mental Health.
Sprovedeno kao deo studije AURORA na više lokacija, najveće studije o civilnoj traumi do sada, istraživači su regrutovali 1.835 učesnika koji su preživeli traumu iz bolničkih odeljenja hitne pomoći širom zemlje u roku od 72 sata od njihovog događaja.
Učesnici su doživeli razne traumatske događaje, uključujući sudare motornih vozila, padove sa visine (>10 stopa), fizički napad, seksualni napad ili incidente sa masovnim žrtvama. Cilj je bio da se bolje razume kako funkcija mozga i neurobiologija povećavaju rizik od mentalnih problema povezanih sa traumom.
Istraživači su otkrili zajednički faktor među učesnicima studije koji se naziva opšta otpornost „r faktor“. Utvrđeno je da ovaj faktor čini više od 50% razlika u mentalnom blagostanju učesnika koji su iskusili šest meseci nakon traume. Tim je otkrio specifične obrasce u funkciji mozga, posebno kako mozak reaguje na nagrade i pretnje, koji mogu predvideti koliko će neko biti otporan nakon što doživi traumu.
„Ovo istraživanje označava značajan pomak u razumevanju otpornosti. U prethodnim istraživanjima, otpornost se često posmatrala kroz sočivo jednog specifičnog ishoda, kao što je posttraumatski stres, zanemarujući različite uticaje traume, uključujući potencijalnu hroničnu depresiju i promene u ponašanju“, kaže glavni istraživač Sanne van Rooij, Ph.D., docent, Odsek za psihijatriju i bihevioralne nauke na Medicinskom fakultetu Univerziteta Emori.
„Ispitivali smo otpornost na višedimenzionalni način pokazujući kako ona utiče na brojne aspekte mentalnog zdravlja, uključujući depresiju i impulsivnost i povezana je sa načinom na koji naš mozak obrađuje nagrade i pretnje.
Ispitujući MRI skeniranje mozga podskupine učesnika, van Rooij i njene kolege su takođe otkrile da su određeni regioni mozga pokazali povećanu aktivnost kod pojedinaca koji su pokazali bolje rezultate oporavka.
Ovi nalazi naglašavaju zamršenu interakciju između neuronskih mehanizama i otpornosti nakon traume, nudeći vredan uvid u faktore koji olakšavaju efikasno suočavanje i procese oporavka.
„Ova studija pokazuje da otpornost nije samo vraćanje – već i način na koji naš mozak reaguje na pozitivne i negativne stimuluse koji na kraju oblikuju našu putanju oporavka“, kaže van Rooij.
Za pojedince koji doživljavaju traumu, ovi nalazi mogu dovesti do boljih predviđanja ko bi mogao da pati od dugoročnih problema sa mentalnim zdravljem, a ko ne. To znači da bi lekari i terapeuti mogli jednog dana da koriste ove obrasce mozga da identifikuju pacijente kojima je potrebna najveća podrška u ranoj fazi, što bi verovatno sprečilo ozbiljne probleme mentalnog zdravlja ciljanim tretmanima.
„Otkrili smo ključni faktor u razumevanju načina na koji se ljudi nose sa stresom, a on je povezan sa određenim delovima mozga koji upravljaju pažnjom na nagradu i osećanjem samorefleksije“, kaže dr Dženifer Stivens, ko-voditelj studije. , vanredni profesor na Katedri za psihijatriju i bihejvioralne nauke na Medicinskom fakultetu Univerziteta Emori.
„Naši nalazi imaju značajne implikacije na kliničku praksu. Identifikujući neuronske osnove otpornosti, možemo bolje ciljati intervencije da podržimo one koji su u riziku od upornih problema mentalnog zdravlja.“
