Dr. studentica Janine Vestendorp i njene kolege su sprovele istraživanje literature o tome šta pacijenti oboleli od raka i njihovi voljeni doživljavaju kao štetnu komunikaciju zdravstvenih radnika. Rezultati su objavljeni u časopisu Psiho-Onkologija i objavljeni su kao poster za distribuciju zdravstvenim radnicima.
Posle reči „Imate rak“, za pacijente i njihove bliske sledi period teških odluka, intenzivnih tretmana, neželjenih efekata, straha i neizvesne budućnosti. Pružaoci zdravstvenih usluga igraju ključnu ulogu u informisanju i podršci pacijenata i njihovih najmilijih tokom ovog procesa bolesti.
Međutim, postoji mnogo pritužbi u medicinskoj zajednici na ovu komunikaciju od strane zdravstvenih radnika. Vestendorp i kolege su stoga istražili šta postojeća literatura kaže o tome koju specifičnu komunikaciju pacijenti i njihove porodice doživljavaju kao štetnu.
Od 3.621 studije dobijene iz baze podataka i 43 studije koje su odabrali stručnjaci, ukupno 47 studija je uključeno u ovaj pregled. Literatura je pregledana korišćenjem ASReviev-ovog alata za skrining veštačke inteligencije (AI). Uključene studije su objavljene između 2002. i 2022. godine, sprovedene u 14 zemalja (uglavnom SAD, n=20) i uključivale su ukupno 4.123 pacijenta i 231 rođaka.
Tematska analiza literature pokazala je da se komunikacija može shvatiti kao štetna kada ove četiri potrebe pacijenata i njihovih najbližih nisu zadovoljene:
Pod četiri glavne teme formulisano je i 17 podtema, koje su detaljno opisane u članku.
Ključni nalaz pregleda literature je da pacijenti i njihovi voljeni žele da budu viđeni i saslušani. Zadovoljavanje ove potrebe zahteva individualni pristup, uvažavanje (emocionalnog) uticaja raka na živote pacijenata i njihovih najmilijih.
Otvaranje prostora za emocije pacijenata i pokazivanje interesovanja za živote pacijenata ovde može biti od pomoći, na primer tako što ćete reći nešto poput: „Znam sve medicinske detalje, ali recite mi više o tome ko ste bili pre ove bolesti i kako je ona uticala ti i tvoji najmiliji“.
Potrebe pacijenata i voljenih da budu obezbeđeni i zapamćeni idu korak dalje: uspostavljanje i zatim održavanje odnosa sa njima. Neispunjavanje ovih potreba može učiniti da se osećaju ostavljeno. Razmislite o čuvenoj izjavi „Ne možemo više ništa da uradimo za vas“.
Takođe, pacijenti i oni oko njih mogu se osećati kao teret za negovatelja, posebno kada pacijenti imaju lošu prognozu. Zbog toga je važno da negovatelj pruži sigurnost da je kontinuitet nege zagarantovan: „Ne možemo da izlečimo rak, ali još uvek možemo mnogo da uradimo da vam pomognemo, uključujući i da vam pomognemo da se nosite sa ovom vesti.“
Kontinuirana podrška može postati izazovnija u budućnosti. Ovo je delimično zato što sve više ljudi sa rakom živi duže zbog poboljšanog (eksperimentalnog) lečenja, zbog očekivanog smanjenja negovatelja i sve veće upotrebe digitalizovanih zdravstvenih sistema. Buduća istraživanja mogu se fokusirati na to kako se suočiti sa ovim izazovom tako da se pacijentima i njihovim najmilijima i dalje pruža najbolja kontinuirana podrška.
Rezultati ove publikacije pokazuju sveobuhvatan pregled onoga što pacijenti oboleli od raka i njihovi najmiliji mogu doživeti kao štetnu komunikaciju. Šteta se može sprečiti prilagođavanjem informacija i donošenja odluka pojedincu i zadovoljavanjem njihovih potreba da budu viđeni, saslušani, zbrinuti i zapamćeni.
