Iznenađujuća studija o transplantaciji matičnih ćelija Univerziteta u Minesoti otkrila je da je veća verovatnoća da će pacijenti sa rakom umreti ako ćelije koje su dobili dolaze od donatora koji su živeli u siromaštvu ili niskim socio-ekonomskim naseljima.
Nalazi bi jednog dana mogli da utiču na to kako se donatori i primaoci poklapaju, ako druge studije potvrde vezu između siromaštva donatora i smrtnosti nakon transplantacije, rekla je dr Lucie Turcotte, docentka sa Univerziteta Minn koja istražuje ishode lečenja raka.
Ali nalazi već pokazuju dramatičan uticaj koji socioekonomski status ima na lično zdravlje. Ako siromaštvo može da razgradi matične ćelije dovoljno da potkopa uspeh transplantacija, onda zamislite njegov uticaj na svakodnevno zdravlje donatora, rekla je ona.
„To je mnogo više od analize transplantacije“, rekao je Turcotte. „To je neka vrsta cele ove ideje da siromaštvo utiče na ljude do nivoa njihovih matičnih ćelija, i to je prilično dubok način da se o tome razmišlja.“
Studija je analizirala rezultate tokom tri godine za 2.005 ljudi koji su primili transplantaciju za rak krvi kao što je leukemija. Utvrđeno je 6,6% više smrtnih slučajeva među primaocima čiji su donatori matičnih ćelija živeli u područjima sa niskim prihodima nego među primaocima čiji su donatori živeli u bogatim oblastima.
To da li su sami primaoci transplantacije bili bogati ili siromašni, nije promenilo rezultate. Disparitet je postojao čak i nakon uračunavanja razlika kao što su rasa i status zdravstvenog osiguranja za koje se već zna da utiču na ishod transplantacije.
Prethodna istraživanja povezala su siromaštvo sa lošijom ishranom, povećanom izloženošću zagađivačima i većim stresom, što može preterano aktivirati imuni sistem i izazvati nezdrave nivoe upale u telu.
„Kada vaša mentalna i vaša fizička energija treba da idu na stalno igranje Vhac-a-Mole—koju krizu treba rešiti, koje dete treba šta, koji račun prvo da platim?—to je druga vrsta stresa“, rekla je Marna Canterburi, potpredsednik za zdravlje u zajednici i partnerstva za HealthPartners.
Klinika i bolnica iz Blumingtona, u Minesoti, odgovorili su rutinski pitajući pacijente o pitanjima vezanim za siromaštvo, kao što su pristup hrani, smeštaj i bezbednost, kako bi ih povezali sa dobrotvornim programima koji mogu da pruže olakšanje.
Ova najnovija studija podiže razumevanje uticaja siromaštva na drugi nivo, izvan izazivanja epizodičnih ili hroničnih bolesti. Nizak socioekonomski status bio je povezan sa reprogramiranjem ćelija na način koji je izdržao, čak i ako su bile ubrizgane drugim ljudima.
„Ova studija sugeriše da postoji biološki efekat siromaštva“, rekao je dr Džef Auleta, viši potpredsednik za zdravstvenu jednakost u Nacionalnom programu za donatore srži. Takođe poznata kao NMDP, agencija sa sedištem u Mineapolisu povezuje pacijente širom sveta sa najpogodnijim donorima koštane srži i matičnim ćelijama za transplantaciju.
NMDP održava bazu podataka istraživanja pacijenata sa transplantacijom u partnerstvu sa Univerzitetom u Viskonsinu, i obojica su učestvovali u studiji koju je vodila U.
Turcotte je rekao da je izazov objaviti nalaze dok ih ne prihvati Zbornik radova Nacionalne akademije nauka. Recenzenti su zabrinuti da li bi rezultati mogli da podstaknu diskriminaciju, rekla je ona, ili da obeshrabre manjine koje su neproporcionalno pogođene siromaštvom da služe kao preko potrebni donatori.
Transplantacije su ključni koraci u lečenju karcinoma krvi, omogućavajući regenerativnim matičnim ćelijama da obnove imuni sistem pacijenata nakon što su zajedno sa ćelijama raka izbrisane hemoterapijom ili zračenjem. Šanse za uspeh se značajno poboljšavaju kada se primaoci blisko podudaraju po ključnim biološkim i demografskim markerima sa njihovim donatorima. U suprotnom, transplantirane matične ćelije mogu da posmatraju nepoznato telo pacijenta kao da bi bilo virus i da ga napadnu – rizik poznat kao bolest transplantata protiv domaćina.
Ali čak i sa globalnim fondom NMDP-a od 41 milion potencijalnih odraslih donatora, uključujući 9 miliona američkih donatora, može biti teško pronaći odgovarajuća podudaranja, posebno za pacijente određenih rasnih i etničkih manjinskih grupa. Beli primaoci imaju 79% šanse da pronađu idealan spoj, ali crni primaoci imaju samo 29% šanse, prema NMDP-u.
Novi lekovi i protokoli za transplantaciju poboljšavaju ishode od manje nego savršenih podudaranja, ali Auleta je rekla da je trenutno prioritet pronalaženje najboljih donatorskih matičnih ćelija što je brže moguće. Dakle, iako je ovo otkriće značajno, on je rekao da ne bi trebalo da odvrati pacijente od raka da se bave transplantacijom kada je to potrebno, bez obzira na socioekonomski status donatora.
„Rizik od odlaganja transplantacije će daleko premašiti sve što je otkriveno u ovom radu“, rekao je on.
Jedno ograničenje studije je to što je analizirala transplantacije koje su se dogodile 2013. godine ili pre 2013. godine, tako da nije uzela u obzir nedavna poboljšanja u bezbednosti transplantacije. U istraživači takođe nisu imali dovoljno detaljnih podataka o donatorima da bi sa sigurnošću znali da li su bogati ili siromašni. Umesto toga, izdvajali su donatore u analizi prema poštanskim brojevima u kojima su živeli i njihovim lokalnim nivoima nezaposlenosti, stambenoj stabilnosti, obrazovanju i prihodima domaćinstva.
Auleta je rekla da je poruka za sada da se zajednice moraju suočiti sa siromaštvom, jer ono menja ljude koji ga podnose na ćelijskom nivou. Ako se veza sa preživljavanjem transplantacija dodatno potvrdi, rekao je on, onda će borba protiv siromaštva poboljšati i broj donora i ishode transplantacije.
