U javnosti se često sreću naslovi poput „Kako prepoznati psihopatu“ ili „Sociopata u vašem komšiluku?“ Ovi izrazi se u medijima neretko koriste naizmenično, posebno kada se opisuje destruktivno ili opasno ponašanje. Međutim, razlika između psihopate i sociopate nije samo terminološka – ona se temelji na razumevanju različitih aspekata antisocijalnog ponašanja.
Popularna kultura često kombinuje oba pojma, posebno kroz likove kao što je Hanibal Lekter, serijski ubica iz filma Tišina jagnjadi. U knjizi na kojoj je film zasnovan, Lekter je opisan kao „čisti sociopata“, dok je u filmu nazvan „čistim psihopatom“. Ipak, prema mišljenju stručnjaka, ove dve etikete nisu međusobno zamjenljive, a ono što ih razlikuje mnogo je složenije.
I psihopatija i sociopatija spadaju u širi okvir antisocijalnog poremećaja ličnosti, poremećaja koji je definisan kroz kontinuirano kršenje prava drugih, laganje, neodgovorno ponašanje i agresivnost. Ipak, iako oba pojma dele slične antisocijalne osobine, njihovi koreni i manifestacije razlikuju se u kliničkom i društvenom smislu.
Psihopatija se povezuje sa genetskim i biološkim faktorima. Ljudi koji pokazuju psihopatske osobine često imaju promene u strukturi mozga, posebno u regijama koje kontrolišu emocije, inhibiciju i rešavanje problema. Ove osobe pokazuju nedostatak empatije, emocija i kajanja, što ih čini hladnokrvnim manipulatorima koji lako i šarmantno varaju druge.
Profesor Robert Hare, jedan od vodećih stručnjaka u istraživanju psihopatije, definisao je ovaj poremećaj kroz niz karakteristika, uključujući površan šarm, sklonost obmanjivanju, grandioznost i emocionalnu hladnoću. Psihopate su poznate po svojoj sposobnosti da koriste druge za vlastitu korist, bez osećanja griže savesti ili odgovornosti za svoje postupke.
S druge strane, sociopatija se smatra više društveno uslovljenom. Termin je prvi put skovao američki psiholog Džordž Partridž 1930-ih, naglašavajući da sociopatsko ponašanje ima svoje korene u društvenom okruženju. Sociopate se često razvijaju pod uticajem traumatičnih iskustava, nasilja ili zanemarivanja tokom detinjstva. Njihovo ponašanje često je rezultat loših odnosa sa porodicom ili zajednicom, i sociopate su sklonije impulsivnim, agresivnim ispadima.
Dok su psihopate hladni i kalkulativni manipulatori, sociopate su sklonije emocionalnim reakcijama i ponašanjima koja su vođena besom ili frustracijom. Sociopate su manje sposobne da sakriju svoje antisocijalne sklonosti i češće se upuštaju u nepromišljene postupke.
U prošlosti su se ovi pojmovi često koristili kao sinonimi, ali su ih različiti stručnjaci definisali na različite načine. Termin „psihopata“ prvi put je ušao u psihijatrijsku literaturu u 19. veku. Do 1950-ih godina, pojam „sociopatija“ je bio u upotrebi, ali je postepeno zamenjen širim pojmom antisocijalnog poremećaja ličnosti.
S vremenom su stručnjaci prepoznali razlike između ova dva poremećaja, a danas se psihopatija prepoznaje kao poremećaj sa biološkim osnovama, dok se sociopatija više smatra proizvodom društvenih i porodičnih okolnosti.
Iako mediji često prikazuju ljude sa psihopatskim ili sociopatskim osobinama kao nasilne serijske ubice, kao što su Hanibal Lekter ili likovi iz serije Ubiti Iv, većina osoba sa ovim poremećajima nije fizički nasilna. Međutim, psihopatija je povezana sa ozbiljnijim kriminalnim ponašanjima i višim rizikom za recidiv. Psihopate su često umešane u manipulaciju, prevaru i eksploataciju drugih ljudi, i sklone su nasilju u okruženju krivičnog pravosuđa.
S druge strane, sociopatija nije toliko povezana sa namernim planiranjem zločina, već više sa impulsivnim, nekontrolisanim ponašanjem. Iako i sociopate i psihopate pokazuju antisocijalne sklonosti, psihopatija se smatra ozbiljnijim faktorom rizika kada je u pitanju predviđanje budućeg nasilnog ponašanja.
Razlikovanje između psihopatije i sociopatije je ključno za razumevanje antisocijalnog ponašanja. Iako oba poremećaja dele antisocijalne osobine, psihopatija je usko povezana sa biološkim faktorima, dok je sociopatija rezultat društvenih i životnih okolnosti.
Uprkos popularnim prikazima u medijima, većina osoba sa ovim poremećajima nisu serijske ubice, ali njihove osobine ih čine opasnima u društvenim kontekstima. Kliničari i istraživači se slažu da je važno prepoznati te osobine, posebno kod osoba koje se bave manipulacijom i kršenjem prava drugih ljudi.
