Poremećaj nedostatka pažnje/hiperaktivnosti (ADHD) je najčešće dijagnostikovani poremećaj ponašanja kod dece, a očekuje se da će broj samo rasti. CDC je izvestio da je 2022. godine više od 7 miliona (11,4%) dece u SAD uzrasta od 3 do 17 godina imalo dijagnozu ADHD, što je povećanje od 1 milion u poređenju sa 2016. Povišeni brojevi nisu ograničeni na decu. Prema izveštaju iz 2021. u Journal of Managed Care & Specialty Pharmacy, 8,7 miliona odraslih u SAD ima ADHD.
ADHD je hronično stanje koje karakteriše teškoća fokusiranja, nemir i impulsivno ponašanje. Ako se ne leči, ADHD može imati ozbiljne negativne posledice na fizičko i mentalno zdravlje tokom celog života osobe, uključujući nisko samopouzdanje, hronični stres, umor i veći rizik od zloupotrebe supstanci.
Zato su dijagnoza u detinjstvu i rana intervencija od ključne važnosti za pomoć deci da dostignu svoj potencijal i izbegnu potencijalne doživotne izazove povezane sa poremećajem. Da bi obrazovali javnost pouzdanim informacijama, smanjili stigmu i istakli važnost dijagnoze i lečenja ADHD-a, nekoliko grupa za zastupanje udružilo je snage kako bi označilo oktobar kao mesec svesti o ADHD-u.
Fakultet umetnosti i nauka sastao se sa Kevinom Antšelom, profesorom psihologije i glavnim istraživačem programa istraživanja o životnom veku, lečenju i obrazovanju ADHD Univerziteta u Sirakuzi, kako bi razgovarali o porastu dijagnoze ADHD-a kod dece i odraslih, znakovima na koje treba obratiti pažnju i važnost lečenja.
Pandemija je odigrala ulogu. Mladi, roditelji i nastavnici su prijavili povećanu zabrinutost za mentalno zdravlje (naročito stres, anksioznost i depresiju). Ove zabrinutosti za mentalno zdravlje dovele su do više dijagnostičkih evaluacija koje su, zauzvrat, dovele do povećanih dijagnoza ADHD-a. (Bez evaluacije, nema dijagnoze.) Pored toga, pandemija je bila povezana sa učenjem na daljinu, koje roditelji često primećuju.
Od 2020. godine, naša sopstvena klinika je zabeležila porast zahteva za evaluaciju od strane roditelja koji navode svoja zapažanja svog deteta tokom učenja na daljinu kao faktor koji izaziva. Dakle, po mom mišljenju, pandemija je igrala ulogu u povećanim dijagnozama ADHD-a.
U isto vreme, nije samo pandemija ono što verovatno objašnjava povećanje dijagnoza ADHD-a u 2022. Drugi faktori, uključujući bolju svest i prepoznavanje ADHD-a, posebno kod devojčica, verovatno doprinose povećanju dijagnoza ADHD-a.
Osnovni simptomi ADHD-a su nepažnja, hiperaktivnost i impulsivnost. Većina dece povremeno pokazuje neke od ovih simptoma. Međutim, deca sa ADHD-om često ispoljavaju ove simptome iu različitim okruženjima (npr. kod kuće, u školi, u sportu itd.).
Pored toga, da bi dete ispunilo kriterijume za ADHD, ovi osnovni simptomi ADHD-a moraju negativno uticati na funkcionisanje deteta. Stoga bi funkcionisanje deteta, a ne samo njegovi simptomi, trebalo da bude primarna varijabla koja pokreće bilo kakva razmatranja u proceni.
Kod dece, nelečeni umereni do teški ADHD povezan je sa akademskim, socijalnim i emocionalnim poteškoćama koje mogu ometati razvoj. S druge strane, blagi ADHD ne mora nužno da se leči.
Umesto toga, oprezan pristup sa čekanjem i gledanjem koji uključuje prilagođavanja okoline (npr., više strukture, prilagođavanje instrukcija kako bi se ispunio njihov stil učenja) i druge podrške za koje znamo da su dobre za decu uopšte (npr. fizička aktivnost, adekvatan san, često se preporučuje smanjenje vremena pred ekranom itd.).
Prevalencija ADHD-a kod odraslih takođe raste. Ovo je zbog nekoliko faktora, uključujući uticaje pandemije (poput dece, mnogim odraslima se dijagnostikuje kada traže procenu zabrinutosti za stres, anksioznost i depresiju), povećanu svest i prepoznavanje ADHD-a koji se proteže u odraslo doba, kasnije dijagnoze ADHD-a kod žena (koje generalno su manje hiperaktivni), kao i sve veći tempo savremenog života koji je često prepun distrakcija.
Preporučujem da funkcionisanje, a ne simptomi, podstiču bilo kakva razmatranja u proceni. Drugim rečima, ako je odrasla osoba nemirna i ima poteškoća da prati, a ipak dobro funkcioniše, ne vidim potrebu za bilo kakvom evaluacijom. Međutim, ako ovi simptomi ometaju njihovo percipirano funkcionisanje (i/ili su drugi oko njih naznačili kao takve), onda bi možda bilo vredno razmotriti procenu.
Verujem da će stope dijagnoze ADHD-a nastaviti da rastu u Sjedinjenim Državama. Povećana svest (delimično podstaknuta društvenim medijima), bolje društveno prihvatanje neurodiverziteta i manja stigma ADHD-a, kao i brz tempo života u 21. veku, mogu doprineti ovom porastu. Takođe se brinem da će ova povećana identifikacija pojačati neke od postojećih nejednakosti koje trenutno imamo u dijagnozi ADHD-a (niže stope u istorijski marginalizovanim populacijama).
Mislim da postoje razlozi za optimizam i zabrinutost zbog povećanja dijagnoza ADHD-a. Sa optimistične strane, ovaj porast bi mogao signalizirati bolju svijest o ADHD-u i pristup ADHD uslugama. Porast može takođe značiti da postoji smanjena stigma prema ADHD-u kao stanju mentalnog zdravlja.
Suprotno tome, povećanje dijagnoza ADHD-a takođe može ukazivati na preteranu dijagnozu zbog medikalizacije svakodnevnih simptoma – ko nije iskusio trenutke rastresenosti i posledičnog gubitka produktivnosti? Pored toga, povećanje dijagnoza ADHD-a takođe može značiti da sve veći tempo savremenog života uspostavlja nerealna očekivanja pažnje, koja sve veći segmenti našeg društva nisu u stanju da ostvare.
