U martu 2004. Republika Irska je postala prva zemlja na svetu koja je zabranila pušenje u zatvorenim javnim mestima, uključujući barove i restorane.
Svaka zemlja koja je na kraju sledila taj primer borila se sa istim argumentima. Zabrane su smatrane dobrom idejom iz zdravstvenih razloga, ali su se široko protivile jer su protiv građanskih sloboda i potencijalno pogubne za ugostiteljsku industriju.
Godine 2005. samo trećina odraslih Britanaca podržala je punu zabranu pušenja u pabovima, koja je na kraju sprovedena 2007. Do 2014. 82% je podržalo da se ona zadrži. Nijedan institut za ispitivanje javnog mnjenja više ne postavlja pitanje.
Jedan od razloga za ovu ogromnu promjenu mišljenja je taj što je samo pušenje sada mnogo manje uobičajeno u većini zemalja (djelimično rezultat samih zabrana). Ali dugoročni trendovi ne mogu da objasne činjenicu da širom sveta popularnost zabrana pušenja dramatično raste skoro odmah nakon njihovog uvođenja.
Ekonomija, međutim, može pomoći da se objasni ova promena percepcije – i kako ljudi ponekad više prihvataju promene nego što mislimo.
Teorija igara, proučavanje strateških izbora, opisuje ovu vrstu fenomena kao „višestruke ravnoteže“. Jednostavno rečeno, to znači da kada naši sopstveni izbori zavise od izbora drugih, ponekad postoji više mogućih ishoda – i nema razloga da verujemo da je jedan prirodniji ili stabilniji od drugog.
Dakle, sa pušenjem, u jednoj situaciji (ili ekvilibrijumu), skoro svaki pab je dozvoljavao pušenje i to se generalno smatralo normalnim i prihvatljivim. Dvadeset godina kasnije, prešli smo na drugu ravnotežu u kojoj je nedostatak dima cigareta u pabovima norma.
Kada se naviknete na ideju, svuda možete videti koncept višestruke ravnoteže.
Na primer, putevi imaju dve strane, au nekim zemljama se vozi levo, au drugim desno. Dve konvencije su stanja ravnoteže. Ako su se svi dogovorili da vozite levo, i vi vozite levo. Bilo bi opasno da ne. Ali ako svi voze desno, vi radite isto.
Urbano planiranje je još jedan primer. Kada grad počne da oduzima prostor automobilima, kroz pešačenje ili dodavanjem autobuskih traka, uvek je kontroverzno. Ali nakon što je više prostora dato javnom prevozu, istraživanja sugerišu da se kvalitet usluge poboljšava i da privlači više kupaca.
Ovi novi kupci stimulišu potražnju, što znači da javni prevoz postaje redovniji, čineći ga još atraktivnijim.
A sa manje automobila, hodanje i vožnja biciklom postaju bezbedniji i prijatniji, tako da manje prostora za automobile ne dovodi do veće gužve. U Barseloni ili Briselu, na primer, vlasništvo automobila se smanjilo nakon velikih smanjenja prostora koji se daje automobilima, a oni koji imaju automobil jednostavno ga manje koriste.
U ovoj situaciji opet postoje dve ravnoteže: jedna gde većina ljudi vozi i više prostora je obezbeđeno za automobile, i druga gde se malo ljudi vozi, a većina podržava šire trotoare i biciklističke staze. Nedavni izveštaj iz Velike Britanije otkrio je da više nego dvostruko više stanovnika naselja sa malim prometom podržava njihov lokalni plan nego što mu se protivi.
Ili razmislite koliko vremena i pažnje posvećujemo društvenim medijima. Postoje dokazi da se mnogi tinejdžeri plaše da će propustiti ove platforme, pa provode vreme na Instagramu ili TikToku uglavnom zato što očekuju da će njihovi prijatelji biti na njemu. Ali postoji jednako održiva alternativa: paralelni svet u kome se niko ne pridružuje društvenim medijima i nema interesa za to.
Jedan problem sa višestrukim ravnotežama je taj što one često ostaju teoretske. Jedini način da se dokaže da postoje je kada je neko uspeo da koordinira prelazak na drugi, kao sa zabranom pušenja.
Lični pokušaj da se to postigne desio se pre nekoliko meseci, kada je auto umalo udario moju ćerku dok sam je vodio do škole po trotoaru. Dotični put je uvek zauzet automobilima na školskoj stazi, a vozila se jure za parking mesto na ivičnjaku.
Moje interesovanje za višestruke ravnoteže navelo me je da pokušam da ubedim svoj lokalni savet da bar zaustavi automobile koji se voze po trotoaru dok deca idu pešice, biciklom ili skuterom do škole. Tvrdio sam da će tako svi biti bezbedniji i zdraviji. U stvari, znamo iz pilot projekta u Birmingemu da potpuna zabrana automobila oko nekih škola u vreme odlaska ne povećava gužve.
nisam uspeo. I ne mogu da krivim svoj lokalni savet što tvrdi da bi oduzimanje prostora automobilima samo poslalo više njih na druge puteve u blizini. Tražio sam drugačiju situaciju – alternativnu ravnotežu – koja bi zahtevala veliku promenu, od interesa roditelja pešaka.
Takođe je tačno da promena ravnoteže može stvoriti pobednike i gubitnike. Neki barovi su morali da se zatvore zbog zabrane pušenja, a neki pušači bez sumnje žele da i dalje mogu da zapale u svom omiljenom pabu. Neki mladi ljudi su mnogo srećniji u virtuelnom druženju nego u ličnom društvu. A neki roditelji zaista vole svoje automobile.
Ali pre 20 godina, Irska nam je pokazala da stvari koje su nekada izgledale nezamislivo – poput pabova koji nisu bili zamagljeni od isparenja cigareta – mogu vrlo brzo postati normalne. Pokazalo se da ne postoji uvek samo jedna ravnoteža, jedan način rada, koji odražava većinu naših preferencija. Preskakanje iz jedne ravnoteže u drugu nije lako—ali kao društvo možemo, a ponekad i radimo, da napravimo značajne promene u načinu na koji živimo.
