Čovek sa uznapredovalom Parkinsonovom bolešću sada može ponovo da hoda skoro normalno zahvaljujući elektrodama ugrađenim u njegovu kičmenu moždinu, rekli su istraživači u ponedeljak.
Medicinski prvi put su postigli švajcarski istraživači koji su prethodno bili pioniri sličnih otkrića kako bi pomogli osobama sa paraplegikom da ponovo hodaju.
„Ovo bi mogla da bude tehnologija koja menja igru koja bi pomogla da se obnovi kretanje kod ljudi sa uznapredovalom Parkinsonovom bolešću“, rekao je Dejvid Dekster, direktor istraživanja u Parkinsonovoj UK, ističući da je procedura invazivna i da je potrebno više istraživanja.
Marc, 62-godišnji pacijent koji živi u Francuskoj, pati od iscrpljujućeg poremećaja mozga oko 30 godina.
Kao i više od 90 odsto ljudi sa uznapredovalom Parkinsonovom bolešću, Mark je imao velikih poteškoća da hoda.
Ono što je poznato kao epizode „smrzavanja“ – tokom kojih pacijenti privremeno nisu u mogućnosti da se kreću, što ih dovodi u opasnost od pada – posebno su „užasne“, rekao je Mark za AFP.
„Ako imate prepreku ili ako neko neočekivano prođe ispred vas, počnete da se ‘zamrznete’ i padnete“, rekao je Mark koji je zamolio da ne otkriva svoje prezime.
Mnogo toga ostaje nepoznato o Parkinsonovoj bolesti, što otežava lečenje. Ali simptomi mogu ozbiljno uticati na živote pacijenata, ponekad ih prikovati za krevet ili invalidska kolica.
Kada se ukazala prilika da se podvrgne operaciji u Švajcarskoj, Mark je iskoristio priliku.
„Sada mogu da hodam od jedne tačke do druge bez brige o tome kako ću stići tamo“, rekao je.
„Mogu da idem u šetnju, da idem sam u kupovinu – mogu da radim šta god želim.
Švajcarski tim, predvođen hirurgom Joceline Bloch i neuronaučnikom Gregoireom Courtineom, implantirao je složen sistem elektroda nazvan „neuroproteza“ na ključnim tačkama duž Marcove kičmene moždine.
Par je ranije uveo upotrebu implantata kičmene moždine kako bi pacijentima sa paraplegijom omogućili da ponovo hodaju.
Najnovije istraživanje, objavljeno u časopisu Prirodna medicina, funkcioniše otprilike po istom principu.
Za Marca i druge Parkinsonove pacijente, komunikacija između mozga i kičmene moždine je narušena progresivnim nestajanjem neurona koji stvaraju neurotransmiter dopamin.
Dakle, neuroproteza mora ne samo da šalje električnu stimulaciju da ubrza hoda, već i da preuzme ulogu mozga tako što će pravilno vremensko određivanje vremena stimulacije, tako da nastali pokreti odgovaraju željama pacijenta.
„Ideja je da ćemo meriti zaostale pokrete – dakle, nameru da hodamo – malim senzorima koji se nalaze u nogama“, rekla je Kortin za AFP.
„Zahvaljujući tome, znamo da li osoba želi da osciluje ili stane, i možemo da prilagodimo stimulaciju u skladu sa tim“, rekla je Kortin, istraživač sa Švajcarskog federalnog instituta za tehnologiju u Lozani.
Neuroproteza je prvo testirana na primatima, a zatim ugrađena u Marka, koji ju je koristio otprilike osam sati dnevno tokom skoro dve godine.
Mark je rekao da sada može mnogo lakše da hoda — čak planira i putovanje u Brazil — ali je naglasio da je i dalje potrebna koncentracija, posebno kada se penje uz stepenice.
Švajcarski tim je proširio svoj eksperiment na grupu od šest pacijenata obolelih od Parkinsonove bolesti, sa ciljem da sazna kako bi to moglo da pomogne drugima, s obzirom da bolest utiče na ljude na različite načine.
Lečenje korišćenjem invazivnog implanta moglo bi biti prilično skupo, potencijalno ograničavajući broj pacijenata koji bi imali pristup.
Bloch i Courtine su pokrenuli startap pod nazivom Onvard koji gleda na budući marketing.
Ali čak i dostizanje ove tačke predstavlja „veliki potencijalni napredak“, rekao je Dekster.