Do jedan od četiri pacijenta koji ne reaguju nakon ozbiljnih povreda mozga možda su i dalje svesni – što ukazuje na to da je više pacijenata svesno svoje okoline nego što se ranije mislilo, sugeriše novo istraživanje.
Ovo otkriće bi potencijalno moglo da napravi velike razlike u načinu na koji treba voditi brigu o onima koji su klasifikovani kao da su u komi, vegetativnom stanju ili stanju minimalne svesti. Ovi termini možda neće ispričati punu priču, prema međunarodnom timu koji stoji iza nove studije.
Ovo stanje ‘skrivene svesti’ je sada zvanično poznato kao kognitivna motorna disocijacija (CMD), gde kognitivne (ili misaone) sposobnosti nisu povezane sa motoričkim (ili pokretnim) sposobnostima. Istraživači se bave CMD već nekoliko godina.
U novoj studiji, znaci svesti su pronađeni putem fMRI (funkcionalna magnetna rezonanca) i EEG (elektroencefalografija) skeniranja mozga kod 60 od 241 testiranog pacijenta, nakon što su dobili uputstva poput „zamislite da otvorite i zatvorite ruku“.
„Izgleda da neki pacijenti sa teškom povredom mozga ne obrađuju svoj spoljašnji svet“, kaže neurolog Jelena Bodijen iz Opšte bolnice u Masačusetsu.
„Međutim, kada se procene naprednim tehnikama kao što su fMRI i EEG zasnovani na zadacima, možemo otkriti moždanu aktivnost koja ukazuje na suprotno.
„Ovi rezultati postavljaju kritična etička, klinička i naučna pitanja – kao što je kako možemo iskoristiti taj nevidljivi kognitivni kapacitet da uspostavimo sistem komunikacije i promovišemo dalji oporavak?“
Dok su ranije studije pokazale slične rezultate, novo istraživanje otkriva veću prevalenciju CMD-a, uključuje najveći uzorak do sada testiran, i prvo je koje pokriva više lokacija: uključeno je šest različitih lokacija, sa podacima prikupljenim tokom 15 godina.
Zanimljivo je da je CMD češće primećen kod pacijenata testiranih i sa fMRI i EEG-om, što sugeriše da bi se trebalo koristiti niz testova da bi se to tražilo.
Međutim, 62 procenta od dodatnih 112 pacijenata koji su vidljivo reagovali na uputstva pored kreveta nije pokazalo očekivane moždane signale koji pokazuju odziv – tako da istraživači sugerišu da njihove metode još uvek ne otkrivaju sve sa kognitivnom funkcijom.
„Da bismo nastavili naš napredak u ovoj oblasti, moramo da potvrdimo naše alate i da razvijemo pristupe za sistematsko i pragmatično procenjivanje pacijenata koji ne reaguju tako da testiranje bude pristupačnije“, kaže Bodien.
Znanje da pacijent sluša i reaguje – čak i ako to nije vidljivo na površini – može da transformiše pristup negovatelja i porodice, kada je u pitanju razgovor, puštanje muzike i traženje znakova odgovora.
Prethodna istraživanja sugerišu da se sistemi za održavanje života mogu isključiti prerano u nekim slučajevima, a videli smo različite primere ljudi koji su se budili iz minimalno svesnog stanja dugo nakon što je nada izgubljena.
Studija iz 2019. na pacijentima koji nisu reagovali pokazala je da oni sa CMD-om imaju oko dva puta veću verovatnoću da oporave neku nezavisnu funkciju u 12 meseci nakon akutne povrede mozga.
„Imamo obavezu da pokušamo da dopremo do ovih pacijenata i izgradimo komunikacione mostove sa njima“, kaže neurolog Jan Klasen sa Medicinskog centra Irving Univerziteta Kolumbija.
„Posedovanje ovih informacija nam daje pozadinu koja nam je potrebna da razvijemo intervencije kako bismo im pomogli da se oporave.“
