Postoji vremenski period u našim životima kroz koji smo svi prošli, a još uvek znamo tako malo: ranu trudnoću. Sada su istraživači pronašli par genetskih delecija povezanih sa šizofrenijom koje se verovatno javljaju u tom formativnom periodu.
Ovo otkriće dolazi od tima istraživača na čelu sa kliničarom i naučnikom sa Harvardske medicinske škole Eduardom Maurijem, koji je pročešljao genetske podatke iz uzoraka krvi skoro 25.000 ljudi sa ili bez šizofrenije.
Dok dve genetske promene zahtevaju dalju validaciju, nalazi jačaju ideju koja se pojavljuje da seme šizofrenije nije uvek nasleđeno, ali da se ipak može steći mnogo pre nego što neko upozna svet.
Ako je tako, otvara vrata ranoj prevenciji za delić šire.
Šizofrenija je ozbiljan neurološki poremećaj koji proizilazi iz složene mešavine genetskih i faktora životne sredine, sa događajima kao što su traume iz detinjstva ili virusne infekcije verovatno igraju ulogu, povećavajući nečiji rizik da kasnije u životu doživi simptome zablude ili poremećenog razmišljanja.
Pogađa 1 od 300 ljudi širom sveta, obično se manifestuje u ranom odraslom dobu. Ipak, postoje dokazi koji ukazuju na to da fiziologija odgovorna za šizofreniju potiče ili u ranoj trudnoći ili kao rezultat gestacijskih komplikacija.
U 2017. godini, naučnici koji su proučavali snopove laboratorijski uzgojenih ćelija koje liče na male mozgove pronašli su dokaze da neorganizovane moždane ćelije koje se dele na brzinu i prerano razlikuju mogu dovesti do šizofrenije. A 2021. godine, istraživači su istakli specifične gene u placenti koji su aktivni tokom komplikovanih trudnoća i povezani sa poremećajem.
Sada su Mauri i njegove kolege identifikovali dva gena, nazvana NRKSN1 i ABCB11, za koje se čini da su povezani sa šizofrenijom kada kopije gena nestanu u materici.
„Tražimo mutacije koje nisu nasleđene od roditelja“, objašnjava Kris Volš, stariji autor i genetičar u Bostonskoj dečijoj bolnici.
U NRKSN1 i ABCB11, istraživači su pronašli promene koje se nazivaju varijacije broja kopija, vrsta genetske greške gde se kopije gena ili dugi delovi DNK dupliraju ili, u ovom slučaju, brišu kod jedne osobe u poređenju sa drugom.
U retkim slučajevima, varijacije u broju kopija mogu biti nasleđene, što doprinosi oko 5 procenata slučajeva šizofrenije. Te takozvane mutacije zametne linije bi se pojavile u svakoj ćeliji tela, pošto su upisane u genom osobe pre nego što oplođeno jaje prođe svoju prvu deobu.
Istraživanja takođe sugerišu da se četiri od pet slučajeva šizofrenije mogu pratiti do gena nasleđenih od roditelja deteta, a novije studije su dodale listu poznatih genetskih veza. Ipak, to i dalje ostavlja otprilike 20 posto slučajeva bez očigledne osnove u nasleđivanju.
Od dva gena identifikovana u ovoj studiji, Mauri i kolege su pronašli delimične delecije NRKSN1 u pet slučajeva šizofrenije, i nijednog kod nepogođenih pojedinaca njihove kontrolne kohorte. Ova prevalencija je bila mnogo veća nego u bazama podataka na nivou populacije.
NRKSN1 pomaže moždanim ćelijama da prenose signale i ranije je bio povezan sa šizofrenijom – kada su te mutacije nasleđene.
Kada mutacije nisu nasleđene, već stečene tokom ranog razvoja ili kasnijeg života, nazivaju se somatske mutacije. Pošto one nastaju nakon što su embrionalne ćelije već započele odvojena putovanja formirajući različite ćelije koje će nastaviti da stvaraju punog čoveka, one će biti prenete na potomke ćelije sa mutacijom.
Dakle, somatske mutacije se nalaze samo u delu telesnih ćelija; na primer moždane i krvne ćelije, ali ne i polne ćelije. Ovo je vrsta NRKSN1 mutacije koju su Mauri i kolege pronašli.
Poznato je da drugi identifikovani gen, ABCB11, kodira protein jetre, ali je njegova veza sa šizofrenijom daleko manje sigurna.
Mauri i kolege su pronašli delecije u genu ABCB11 u još pet slučajeva šizofrenije, od kojih svi nisu reagovali na antipsihotičke lekove.
„Taj je došao niotkuda za nas“, kaže Mauri iz ABCB11. „Postoje neke studije koje povezuju mutacije u ovom genu sa šizofrenijom otpornom na lečenje, ali to nije bilo snažno umešano u šizofreniju po sebi. Uzeti zajedno, istraživači zaključuju da promene u ova dva gena „mogu doprineti malom, ali značajnom delu genetske arhitekture šizofrenije“.
Potrebno je više istraživanja da bi se utvrdilo koliko.
