Visoka samokontrola se često smatra dobrom stvari. Veruje se da je ključ uspeha u mnogim aspektima života – bilo da je to unapređenje na poslu, pridržavanje režima vežbanja ili odupiranje iskušenju slatke poslastice kada pazite šta jedete.
Ali, kao što sugeriše teorija koju je objavio profesor Tomas Linč 2018. godine, visoka samokontrola možda nije uvek dobra stvar — a za neke bi mogla biti povezana sa određenim problemima mentalnog zdravlja.
Prema Linčevoj teoriji, svako od nas više se naginje jednom od dva stila ličnosti: podkontroli ili preteranoj kontroli. Način na koji se sklonimo zavisi od mnogih faktora, uključujući naše gene, ponašanje koje ljudi oko nas nagrađuju i obeshrabruju, naša životna iskustva i strategije suočavanja koje koristimo u svakodnevnom životu.
Ono što je važno, biti nedovoljno ili prekontrolisano nije ni dobro ni loše. Iako nas čini vjerovatnijim da se ponašamo na određeni način, većina nas je psihološki fleksibilna i može se prilagoditi različitim situacijama u koje smo stavljeni. Dakle, bez obzira na to da li smo previše ili nedovoljno kontrolisani, ova fleksibilnost nam pomaže da se nosimo sa životne izazove i neuspehe na konstruktivan način.
Ali i podkontrola i prekomerna kontrola mogu postati problematični. To se obično dešava kada nas kombinacija bioloških, društvenih i ličnih faktora čini mnogo manje fleksibilnim.
Većina nas je verovatno bolje upoznata sa tim kako izgleda problematična podkontrola. Ljudi koji su veoma nekontrolisani mogu imati malo inhibicija i bore se da kontrolišu svoje emocije. Njihovo ponašanje može biti nepredvidivo, jer često zavisi od raspoloženja u kojem su. To može negativno uticati na njihove odnose, obrazovanje, posao, finansije i zdravlje.
Postoji mnogo terapija koje mogu pomoći nedovoljno kontrolisanim ljudima. Ove terapije im pomažu da nauče da regulišu emocije i povećaju samokontrolu. Na primer, kognitivna bihejvioralna terapija ima za cilj da nauči ljude da kontrolišu svoje misli, ponašanje i emocije. Slično tome, dijalektička terapija ponašanja – dizajnirana za ljude koji veoma intenzivno doživljavaju emocije – cilja na disregulaciju emocija.
Nažalost, o prekomernoj kontroli se ne priča toliko. To može biti zato što su preterano kontrolisane osobine – kao što su upornost, sposobnost da se prave planovi i pridržavaju ih se, težnja ka savršenstvu i kontrola emocija – često visoko cenjene u našem društvu. Ali kada preterana kontrola postane problem, može biti štetna u mnogim oblastima života.
Visoko kontrolisani ljudi mogu se boriti da se prilagode promenama. Oni mogu biti manje otvoreni za nova iskustva i kritike i biti veoma odlučni u svojim putevima. Oni mogu iskusiti gorka osećanja zavisti prema drugima i bore se da se opuste i zabave u društvenim situacijama. Takođe mogu da koriste manje gestova, retko se smeju ili plaču i pokušavaju da sakriju svoje emocije po svaku cenu.
Zajedno, ove karakteristike mogu povećati verovatnoću da osoba doživi socijalnu izolaciju i usamljenost. Ovo na kraju može dovesti do pogoršanja njihovog mentalnog zdravlja.
Nažalost, mnoge od dostupnih psiholoških terapija nisu od pomoći u lečenju problema prekomerne kontrole. To je zato što se fokusiraju na poboljšanje samokontrole i regulacije emocija. Ali pošto prekontrolisani ljudi već previše kontrolišu i regulišu, umesto toga im je potrebna terapija koja im može pomoći da nauče da je ponekad u redu da se opuste i puste.
Pored svoje teorije, Linč je takođe razvio terapiju dizajniranu da tretira probleme prekomerne kontrole – poznatu kao radikalno otvorena dijalektička terapija ponašanja. Rane studije su pokazale da terapija ima mnogo potencijala u pomaganju prekontrolisanim ljudima. To čini tako što ih uči kako da oslobode potrebu da uvek imaju kontrolu, budu otvoreniji u pogledu svojih emocija, bolje komuniciraju sa drugim ljudima i budu fleksibilniji usred situacija koje se menjaju.
Važno je da je ova terapija transdijagnostička, što znači da može biti od pomoći bez obzira na stanje mentalnog zdravlja kod osobe koja je ranije bila dijagnostikovana. Istraživanja pokazuju da može biti korisna za ljude koji se bore sa nizom stanja mentalnog zdravlja – kao što su depresija otporna na lečenje, anoreksija nervoza i poremećaji iz spektra autizma.
Ali, da bi dobila odgovarajuću pomoć, osoba mora prvo biti ispravno identifikovana kao visoko kontrolisana.
Trenutna procena prekomerne kontrole je prilično duga i složena. Uključuje nekoliko upitnika i intervju koji mora da obavi posebno obučen kliničar. Ovo može ograničiti pristup podršci i usporiti istraživanje.
Radim na razvoju pojednostavljene metode procene koja će pomoći da se brzo identifikuje problematična prekomerna kontrola. Ovo će takođe olakšati istraživačima da nastave proučavanje prekomerne kontrole.
Visoka samokontrola je obično predmet divljenja, a visoko kontrolisani ljudi retko su otvoreni u vezi sa svojim borbama. Zbog toga problematična prekomerna kontrola može dugo ostati neprimećena. Nadamo se da će nastavak rada u ovoj oblasti olakšati ljudima da dobiju pomoć koja im je potrebna.
Važno je da su preterana i podkontrola složeni koncepti i ne mogu se sami dijagnostikovati. Ako sumnjate da ste preterano ili nedovoljno kontrolisani — a posebno ako to utiče na vaše zdravlje i dobrobit — važno je da se obratite lekaru ili terapeutu.
