Naučnici su analizirali ogroman broj skeniranja mozga kako bi saznali više o tome kako se mozak razvija, od detinjstva pa sve do kraja života.
„Ljudski mozak počinje praskom i završava cviljenjem.“
To je zaključak projekta koji je koristio više od 120.000 skeniranja mozga da bi prikazao promene organa tokom životnog veka. Rezultati se pojavljuju u izdanju časopisa Nature od 6. aprila.
Među ključnim nalazima:
Mozak dostiže 80% svoje maksimalne veličine do 3 godine. Zapremina sive materije, koja predstavlja moždane ćelije, dostiže vrhunac pre 6. godine. Volumen bele materije – način merenja veza između moždanih ćelija – dostiže vrhunac pre 29. godine. Gubitak bele materije se ubrzava nakon 50. godine.
Studija koja je u toku mogla bi na kraju dovesti do grafikona rasta mozga koji bi omogućili lekarima da potraže znake atipičnog razvoja kod mladih pacijenata. Ali za sada, rezultati su namenjeni naučnicima koji proučavaju tipičan rast mozga ili moždane poremećaje poput šizofrenije i Alchajmerove bolesti.
Jedan od ciljeva je da se „koristi ova ogromna količina postojećih podataka za pomoć u razumevanju i lečenju psihijatrijskih bolesti“, kaže jedan od autora studije dr Aron Aleksander-Bloh, psihijatar sa Univerziteta Pensilvanije i Dečje bolnice u Filadelfiji.
Projekat je započeo pre više od šest godina kada su dva mlada istraživača na naučnoj konferenciji počela da govore o jednostavnom pitanju: Kako se čovekov mozak menja tokom svog života?
Shvatili su da nema dobrog odgovora jer je većina studija koje su uključivale MR skeniranje mozga bila ograničena na mali broj ljudi u jednom trenutku. Takođe, studije su koristile različite dizajne i čuvale svoje podatke u različitim oblicima.
Tako su istraživači imali ideju: odlučili su da pretvore više od 100 malih studija u jednu veliku.
„Mogli bismo jednostavno spojiti sve ove druge studije i sve ove zajedničke skupove podataka da bismo stvorili neku vrstu temeljne istine i zajedničkog jezika“, kaže Ričard Betlehem, naučni saradnik na odeljenju za psihijatriju na Univerzitetu u Kembridžu.
Betlehem i Jakob Zajdlic, postdoktorski istraživač na Univerzitetu u Pensilvaniji i Dečjoj bolnici u Filadelfiji, počeli su da pitaju druge istraživače da li bi doprineli svojim podacima iz studija u nastojanju.
„I zaista su se svi vratili i rekli: ‘Ovo izgleda sjajno, definitivno bi ovo trebalo da radimo’, kaže Zajdlic.
Par je okupio međunarodni tim i započeo težak posao pretvaranja više od 100 malih studija u jednu veliku.
Na kraju su imali podatke o skeniranju mozga od više od 100.000 pojedinaca, od fetusa do stogodišnjaka. A kada su analizirali podatke, počeli su da shvataju koliko različiti mozgovi mogu biti.
„Jedna od fundamentalnih stvari koje smo počeli da vidimo bila je samo varijabilnost u tome koliko veliki mozak postaje tokom razvoja“, kaže Seidlitz.
Tim je takođe otkrio varijacije u obrascima rasta nekoliko desetina različitih oblasti najudaljenijeg sloja mozga i u zapremini bele materije, sive materije, subkortikalne sive materije i u šupljinama ispunjenim tečnošću poznatim kao komore.
Uprkos ogromnoj veličini, studija i dalje ima praznine, kažu istraživači, uključujući nedostatak rasne i etničke raznolikosti. „To je jedna od stvari zbog kojih smo bili poniženi“, kaže on.
Originalni tekst istraživanja možete pronaći na sledećoj lokaciji: https://www.nature.com/articles/s41586-022-04554-y
