Sarkoidoza je složena inflamatorna bolest koja uzrokuje štetno nakupljanje sićušnih nakupina ćelija koje se nazivaju granulomi u telu. U većini slučajeva, sarkoidoza se manifestuje u plućima i limfnim čvorovima. Međutim, kod približno 10% pacijenata, srce je zahvaćeno; ovo stanje je poznato kao „kardijalna sarkoidoza (CS).“ Iako relativno retko, CS može izazvati komplikacije opasne po život, uključujući aritmiju, srčanu insuficijenciju ili iznenadnu srčanu smrt.
Jedan zbunjujući aspekt CS je da stanje ponekad uključuje samo srce, bez ispoljavanja klinički očiglednih simptoma u drugim organima. Ovo se naziva izolovani CS (iCS), za razliku od multiorganskog stanja zvanog sistemski CS (sCS). Prema prethodnim studijama, pacijenti sa dijagnozom iCS imaju lošiju prognozu od onih sa sCS, uprkos ovom poslednjem stanju koje uključuje više organa umesto samo srca.
Ovo naizgled paradoksalno otkriće podstaklo je istraživački tim da detaljnije istraži ovo pitanje. Istraživači, predvođeni docentom Daičijem Maedom sa Odeljenja za kardiovaskularnu biologiju i medicinu na Medicinskom fakultetu Univerziteta Juntendo u Japanu, sproveli su detaljne statističke analize kako bi objasnili nalaze.
Njihovu studiju, objavljenu u European Journal of Heart Failure 12. oktobra 2023., koautori su, između ostalih, Iuia Macue i Tohru Minamino sa Univerziteta Juntendo.
Tim je dobio podatke za ovu studiju iz kohorte „ILLUstration of the Management and prognosis of Japan PATICES vith Cardiac Sarcoidosis (ILLUMINATE-CS)” iz kohorte „ILLUstration of the Management and prognosis of Japan PATICES vith Cardiac Sarcoidosis (ILLUMINATE-CS)”, velike multicentrične, retrospektivne baze podataka kohorta. Oni su uporedili prognozu i odabrane kliničke karakteristike od ukupno 475 pacijenata sa iCS ili sCS. Primarni ishod je bio kombinovana krajnja tačka uključujući smrt od svih uzroka, hospitalizaciju zbog srčane insuficijencije i fatalne događaje ventrikularne aritmije.
Analiza je otkrila da pacijenti sa iCS imaju veću verovatnoću da imaju anamnezu atrijalne fibrilacije ili srčane insuficijencije nego oni sa sCS, kao i nižu ventrikularnu ejekcionu frakciju (LVEF) i time više oštećene funkcije srca.
Prema Cok proporcionalnoj analizi rizika korišćenjem neprilagođenog modela, verovatnije je da će pacijenti sa iCS imati lošiju prognozu od pacijenata sa sCS na osnovu definisanog primarnog ishoda. Međutim, ova povezanost je nestala kada je model prilagođen drugim zbunjujućim faktorima.
Ovi rezultati imaju važne implikacije, kako objašnjava dr Maeda, „Naši nalazi sugerišu da uslovi u vreme dijagnoze određuju prognozu pacijenta, a ne da li ima iCS ili sCS. Stoga je rano otkrivanje iCS kritično, iako postoje manje mogućnosti da se posumnja na bolest pre nego što se pojave simptomi“.
On dalje dodaje da kada pacijent pokaže smanjenu LVEF ili doživi srčane događaje, treba istražiti mogućnost CS kako bi se mogli lečiti imunosupresorima. Ova studija je takođe otkrila da su oba pacijenta sa iCS i sCS podjednako dobro reagovala na lečenje steroidima.
Sve u svemu, ovaj rad baca dragoceno svetlo na neke intrigantne aspekte CS-a i naglašava potrebu za daljim istraživanjem. „Nadamo se da naša trenutna studija olakšava razvoj ranog dijagnostičkog alata za CS i da se istraživači širom sveta angažuju u studijama o CS“, zaključuje dr Maeda.
