Psihoterapijski pristupi su, u najboljem slučaju, umereno efikasni u pomaganju ljudima sa problemima zloupotrebe supstanci ili zavisnosti da smanje svoju zavisnost.
To je zaključak meta-pregleda literature istraživačkog tima na čelu sa Aleksandrom Dimeom, profesorom na Odseku za psihijatriju i bolesti zavisnosti na Univerzitetu u Montrealu i istraživačem na Institutu universitaire en sante mentale de Montreal.
Tim je pogledao 23 meta-analize studija sa uzorcima u rasponu od 130 do 33.000 subjekata i pokušao da proceni efikasnost različitih psihoterapijskih pristupa u lečenju ponovljene zloupotrebe alkohola, kanabisa, stimulansa (kokain, amfetamini, itd.), opioida (morfijuma), fentanila, itd.) i lekova protiv anksioznosti.
Pristupi koji su evaluirani uključivali su kognitivno-bihevioralnu terapiju (CBT), upravljanje nepredviđenim situacijama, terapiju pojačanja zasnovanu na vaučerima, motivacione intervjue i terapiju motivacionog poboljšanja.
Dumaisov tim je analizirao studije koje su merile efikasnost terapija do 12 meseci nakon intervencije.
Za lečenje upotrebe alkohola, otkrili su da studije koje su merile efekat kratke psihoterapeutske intervencije kod adolescenata i odraslih pokazuju mala smanjenja učestalosti i/ili količine konzumiranja alkohola u prvih nekoliko meseci, ali da je efekat postojao na 6 ili 12 meseci nije bilo jasno. CBT nije proizveo statističku razliku u učestalosti ili količini pijenja kada se koristi sam i skroman efekat kada se kombinuje sa motivacionim intervjuima.
Za zavisnost od kanabisa, kratke psihoterapeutske intervencije su imale zanemarljiv efekat, dok je CBT u kombinaciji sa motivacionim pristupima umereno smanjio učestalost upotrebe četiri meseca nakon intervencije.
Za zavisnost od stimulansa, neke studije su otkrile da je CBT smanjio broj dana tokom kojih su učesnici koristili amfetamine u toku jednog meseca, dok je upravljanje nepredviđenim situacijama smanjilo upotrebu stimulansa tokom intervencije, ali apstinencija nije održana u narednim mesecima.
Konačno, motivacioni pristupi nisu imali značajan uticaj na zloupotrebu benzodiazepina, dok je CBT u kombinaciji sa postepenim smanjenjem doza benzodiazepina omogućio nekim subjektima da održe apstinenciju do tri meseca.
Dok pregledane studije sugerišu da psihoterapije ne daju značajno dugoročno poboljšanje, „one mogu proizvesti pozitivne promene u kratkom roku“, rekao je Dumais.
On je primetio da na efikasnost psihoterapijskih pristupa može uticati iskustvo, obuka i veština terapeuta, što može dovesti do značajne varijabilnosti u pružanju tretmana zavisnosti.
Kako su studije izvestile o prosečnoj stopi napuštanja od 30%, motivacija je važan faktor u postizanju pozitivnih ishoda u lečenju zavisnosti, primetio je Dumais.
„Rezultati naše meta-recenzije pokazuju da iako su rezultati skromni, neki pristupi funkcionišu i vredi pokušati,“ zaključio je on. „Terapiji zavisnosti je najbolje pristupiti sa umerenim očekivanjima, ali je važno dobiti pomoć i biti motivisan da promenite svoje ponašanje.“
