Proširenje pristupa novim, visoko efikasnim lekovima za mršavljenje moglo bi sprečiti više od 40.000 smrtnih slučajeva godišnje u Sjedinjenim Državama, prema novoj studiji koju su vodili istraživači sa Jejlske škole javnog zdravlja i Univerziteta Florida.
Rad je objavljen u časopisu PNAS.
Nalazi ističu kritičnu potrebu da se uklone postojeće barijere koje ometaju pristup ljudima efikasnim tretmanima za mršavljenje i ometaju napore javnog zdravlja u rešavanju nacionalne krize gojaznosti, rekli su istraživači. Prema američkim centrima za kontrolu i prevenciju bolesti, oko 74% Amerikanaca smatra se gojaznim, a oko 43% tih pojedinaca smatra se gojaznim.
Široko rasprostranjeni uticaj gojaznosti na zdravlje je dobro dokumentovan. To pogoršava stanja kao što su dijabetes tipa 2, kardiovaskularne bolesti i određeni kanceri. Ipak, uprkos teškim posledicama, izostao je razvoj i primena visoko efikasnih tretmana za gojaznost.
Međutim, nedavni napredak u farmaceutskim intervencijama, posebno uvođenje agonista receptora peptida-1 (GLP-1) nalik glukagonu, kao što su Ozempic i Vegovi, i dvostrukog gastričnog inhibitornog polipeptida i agonista receptora GLP-1 (GIP/GLP-1) , kao što je tirzepatid, pokazali su značajnu efikasnost u gubitku težine. Ovi lekovi su pokazali obećanje u kliničkim ispitivanjima i sve više se koriste za kontrolu težine.
Sprovodeći svoju studiju, istraživači su imali za cilj da kvantifikuju potencijalni uticaj na smrtnost povećanog pristupa ovim lekovima za mršavljenje. Oni su integrisali podatke o riziku od smrtnosti koji je povezan sa različitim kategorijama indeksa telesne mase (BMI), prevalencijom gojaznosti i trenutnim ograničenjima pristupa lekovima zbog visokih troškova i ograničenja osiguranja.
Prema nalazima, ako se pristup ovim novim lekovima proširi na sve osobe koje ispunjavaju uslove, SAD bi mogle imati do 42.027 smrtnih slučajeva manje godišnje. Ova procena uključuje približno 11.769 smrtnih slučajeva među osobama sa dijabetesom tipa 2 – grupom koja je posebno osetljiva na komplikacije gojaznosti. Čak i pod trenutnim uslovima ograničenog pristupa, istraživači predviđaju da se svake godine spase oko 8.592 života, prvenstveno među onima sa privatnim osiguranjem.
Studija naglašava kritičan disparitet u pristupu drogama. Trenutno, visoka cena ovih lekova, koja može premašiti 1.000 dolara mesečno bez osiguranja, ograničava njihovu dostupnost. Na primer, Medicare — jedan od najvećih programa osiguranja za starije osobe — ne pokriva ove lekove za gubitak težine, što utiče na mnoge koji bi mogli imati koristi od njih. Pokrivenost Medicaid-om uveliko varira u zavisnosti od države, a privatno osiguranje često nameće visoke franšize i doprinose, dodatno ograničavajući pristup, rekli su istraživači.
„Proširenje pristupa ovim lekovima nije samo pitanje poboljšanja opcija lečenja, već i ključna intervencija u javnom zdravlju“, rekla je dr Alison P. Galvani, jedan od autora studije i profesor porodice Burnet i Stender. epidemiologije (mikrobne bolesti) na Iale School of Public Health. „Naši nalazi naglašavaju potencijal za značajno smanjenje smrtnosti rešavanjem finansijskih prepreka i prepreka za pokrivanje.
Studija je takođe istražila kako prošireni pristup može uticati na različite regione i socioekonomske grupe. Države sa visokim stopama gojaznosti i dijabetesa, kao što su Zapadna Virdžinija, Misisipi i Oklahoma, imaju najviše koristi od povećane dostupnosti lekova. U ovim oblastima, proširenje pristupa moglo bi dovesti do najvećeg smanjenja mortaliteta po glavi stanovnika.
Međutim, autori studije upozoravaju da, iako su potencijalne koristi značajne, ostaje nekoliko izazova. Visoka cena ovih lekova predstavlja značajnu barijeru, a postoji i zabrinutost zbog profitnih marži farmaceutske industrije. Štaviše, ograničenja u snabdevanju i proizvodna ograničenja i dalje ometaju široku dostupnost.
„Rešavanje ovih izazova zahteva višestrani pristup,“ rekao je dr Barton H. Singer, doktor nauka, još jedan autor studije i pomoćni profesor matematike na Institutu za pojavu patogena na Univerzitetu Florida. „Moramo da obezbedimo da cene lekova budu više usklađene sa troškovima proizvodnje i da povećamo proizvodni kapacitet kako bismo zadovoljili potražnju. Istovremeno, moramo se pozabaviti pitanjima osiguranja i pristupačnosti koja sprečavaju mnoge ljude da dobiju tretman koji im je potreban.“
Istraživači su takođe razmotrili uticaj socioekonomskih faktora na efikasnost proširenog pristupa drogama. Oni su prilagodili svoje procene kako bi uzeli u obzir razlike u prihodima, otkrivši da čak i uz ova prilagođavanja, potencijal za spasene živote ostaje značajan. Rezultati sugerišu da bi poboljšanje pristupa ovim lekovima moglo da smanji troškove zdravstvene zaštite povezane sa stanjima povezanim sa gojaznošću i poboljša ukupan kvalitet života mnogih Amerikanaca.