Među onima koje su imale gestacijski dijabetes, oko 35% će razviti dijabetes tipa 2 u roku od jedne decenije. Nova studija koju je vodio dr Saifur Khan, dr., član kardiološkog istraživačkog fakulteta na Institutu za vaskularnu medicinu Univerziteta u Pitsburgu, prva je koja je identifikovala molekularne mehanizme progresije od gestacionog dijabetesa do dijabetesa tipa 2.
Otkriće, objavljeno u Science Advances, moglo bi dovesti do novih terapija i intervencija za smanjenje rizika od ove progresije.
„Mnoge od ovih žena koje su imale gestacijski dijabetes razvijaju dijabetes tipa 2 u relativno mladoj dobi, pre 40 godina“, rekao je Khan. „Postoji hitna potreba da se identifikuju osnovni uzroci kako bi se razvilo rano otkrivanje, prevencija i ciljane intervencije koristeći preciznu medicinu.“
Tim je ispitao kohortu iz Studije o ženama, hranjenju odojčadi i dijabetesu tipa 2 nakon gestacionog dijabetesa (The SVIFT Study), fokusirajući se na 143 latinoameričke žene starosti od 20 do 45 godina koje su imale istoriju gestacionog dijabetesa. Među njima, 65 je napredovalo do dijabetesa tipa 2 u roku od osam godina od porođaja. Preostalih 78 žena služilo je kao kontrola.
Ispitujući ljudske metabolomske, lipidomske i genomske podatke, tim je otkrio da su oni koji su razvili dijabetes tipa 2 imali smanjene nivoe neke vrste lipida poznatog kao sfingolipidi u krvi u fazi bez bolesti, a zatim su pratili smanjenu proizvodnju sfingolipida. do mutacije u genu poznatom kao CERS2. Tim je potvrdio ovaj nalaz na modelima miševa, kao i u eksperimentima sa ćelijama koje luče insulin, doniranim od ljudi.
Nalazi sugerišu da niži nivoi cirkulišućih sfingolipida veoma dugog lanca mogu poslužiti kao rani indikator za progresiju od gestacionog dijabetesa do dijabetesa tipa 2.
„Ovi uvidi bi mogli utrti put za nove terapeutske strategije koje imaju za cilj ciljanje sfingolipidnog puta“, rekao je Khan, takođe iz Medicinskog centra VA u Pitsburgu.
„Terapeutske intervencije osmišljene da obnove pravilan metabolizam sfingolipida povećanjem aktivnosti CERS2 ili minimiziranjem njegovih štetnih efekata na kapacitet lučenja insulina pankreasa mogu pomoći u poboljšanju funkcije beta ćelija pankreasa, sekrecije insulina i regulacije glukoze kod osoba sa visokim rizikom od razvoja dijabetesa tipa 2, posebno one sa istorijom gestacionog dijabetesa.“
U budućim studijama, tim će istražiti kako gubitak funkcije CERS2 doprinosi disfunkciji beta ćelija pankreasa i proceniće aktivnost CERS2 i metabolizam sfingolipida kao mete.
