Prema novoj studiji istraživača sa Vašingtonskog univerziteta u Sent Luisu, veća je verovatnoća da su predškolci sa kliničkom depresijom pokušali samoubistvo ili da su pomislili da se ubiju od svojih vršnjaka do 12. godine.
Nalazi, objavljeni nedavno u časopisu Američke akademije za dečiju i adolescentnu psihijatriju, sugerišu da bi predškolci – deca uzrasta od 3 do 6 godina – sa depresijom imali koristi od početnih i tekućih skrininga mentalnog zdravlja i intervencija u ponašanju.
Studija se zasniva na dve decenije istraživanja koje su vodili Joan L. Lubi, MD, Samuel sa univerziteta i profesor dečje psihijatrije Mae S. Ludvig. Njen rad je utvrdio da deca od 3 godine doživljavaju kliničku depresiju.
„To nije prolazni fenomen, već veoma realno stanje koje treba identifikovati i rešiti što je ranije moguće“, rekao je Lubi, viši koautor studije i direktor Programa za rani emocionalni razvoj Medicinskog fakulteta Univerziteta u Vašingtonu.
„Ako se ne leče, mnoga deca nastavljaju da doživljavaju depresiju kasnije u detinjstvu iu odraslom dobu. Klinička depresija je veoma snažan prediktor samoubilačkih misli i ponašanja, ili pokušaja samoubistva, tokom adolescencije.“
Deca predškolskog uzrasta sa velikim depresivnim poremećajem mogu da ispolje pojačano ponašanje kao što su samoprekoravanje, neradost i nesposobnost da regulišu emocije ili raspoloženje. Takva deca takođe mogu imati preokupaciju i napredno razumevanje smrti, kao i tendenciju da prikažu nasilje i samoubistvo tokom zamišljene igre.
U poslednje dve decenije, stope samoubistava mladih u SAD su se skoro utrostručile, što je dovelo do toga da samoubistvo postane drugi vodeći uzrok smrti među decom uzrasta od 10 do 14 godina, prema federalnim podacima. Posete hitne pomoći dece koja razmišljaju o sebi ili pokušavaju da se ubiju takođe su naglo porasle; Studija iz 2022. godine u časopisu Pediatrics uključivala je oko 81.000 dece u Ilinoisu i prijavila povećanje poseta hitnoj pomoći od 24,5% zbog samoubilačkih ideja među decom od 5 do 13 godina od 2016. do 2021. godine.
„Naši nalazi naglašavaju rastuću krizu mentalnog zdravlja među decom i adolescentima“, rekla je viši koautor studije, dr Deanna M. Barch, prodekan za istraživanje i profesor psiholoških nauka i nauka o mozgu u umetnosti i nauci, i Gregori B. kauč profesor psihijatrije. „Depresija mladih i samoubistvo su glavni problemi javnog zdravlja koji zahtevaju hitnu pažnju.
Za novu studiju, istraživači su procenili 137 dece, uzrasta od 8 do 12 godina, koja su ispunila kriterijume za „veliki depresivni poremećaj sa početkom u predškolskom uzrastu“, što znači da im je dijagnostikovana depresija u dobi od 3 do 6 godina dok su učestvovali u Lubijevim ranijim studijama. . Samoubilačke misli i ponašanja dece identifikovali su negovatelji ili su ih sami prijavili predtinejdžeri tokom dijagnostičkih intervjua sa istraživačima koji odgovaraju uzrastu.
Poređenja radi, istraživači su takođe ispitali 53 vršnjaka u istoj starosnoj grupi koji nisu imali depresiju. Ovu decu je takođe procenjivao Lubijev tim kada su bila uzrasta od 4 do 6 godina, i ponovo kada su imala od 8 do 12 godina.
Istraživači su otkrili da su predadolescenti koji su iskusili depresiju u predškolskom uzrastu imali 6,14 puta veću verovatnoću da će iskusiti želju da se ubiju i 8,03 puta veća verovatnoća da će pokušati samoubistvo do 12. godine, u poređenju sa predadolescentima koji nisu iskusili predškolsku depresiju.
„Naši nalazi naglašavaju potrebu za ranim intervencijama“, rekao je Lubi. „Što ranije, to bolje, jer ako možemo pomoći deci sa depresijom da promene način na koji obrađuju svoje emocije, možemo pomoći da minimiziramo ili eliminišemo depresiju i smanjimo ili sprečimo ponavljajuće epizode kasnije u životu.
U prethodnim studijama, Lubi i Barch su sproveli skeniranje mozga kod dece predškolskog uzrasta sa depresijom i otkrili promene u razvoju mozga, u poređenju sa njihovim vršnjacima koji nisu patili od depresije. Njihova siva materija — tkivo koje sadrži moždane ćelije i obrađuje signale uključene u vid, sluh, pamćenje, donošenje odluka i emocije — je manjeg volumena i tanje u korteksu, što potencijalno doprinosi izazovima sa regulacijom raspoloženja i emocija.
Druga intervencija koju Lubi i Barch preporučuju uključuje proaktivno planiranje sigurnosti i praktične korake i korake u ponašanju koje porodica može preduzeti da smanji štetu ako dete doživi samoubilačke nagone. Takvi koraci mogu biti u rasponu od osiguravanja da u kući nema oružja ili prekomernih lekova, do prepoznavanja emocionalnih pokretača – svađe sa prijateljem, na primer – i zatim korišćenja prethodno određenih strategija suočavanja da bi se dete odvratilo ili poboljšalo raspoloženje, kao što je npr. slušanje muzike ili igranje sa kućnim ljubimcem.
„Imamo spisak dece od tri odrasle osobe od poverenja sa kojima mogu da pozovu ili razgovaraju ako je potrebno, zajedno sa kontakt informacijama za te odrasle osobe“, rekla je prva autorka studije, dr Lora Henfild, docentka psihijatrije. „Takođe imamo spisak dece na koje mogu da pomognu da se očuvaju, kao što su pokušaji da ostanu u blizini drugih ljudi umesto da se drže za sebe, i da navedu jednu stvar koja im je važna i za koju vredi živeti.
„I, naravno, takođe pružamo broj za samoubilačku i kriznu liniju za spasavanje (pozovite ili pošaljite poruku 988). Imati plan bezbednosti pre nego što dođe do krize znači da porodice imaju na raspolaganju personalizovani alat za smanjenje rizika od samoubistva ako im je potreban.“
