Skoro 42% odraslih Amerikanaca je kategorisano kao gojazno od 2017. do 2020. godine, u odnosu na otprilike 30% u 2000. godini, prema Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti. Sa tim porastom gojaznosti dolazi i do povećanog rizika od srčanih oboljenja, moždanog udara, dijabetesa tipa 2 i nekih karcinoma.
Pacijenti i njihovi lekari se sve više okreću traženim lekovima kao što su Ozempic i Vegovi, ali da li su oni sigurni i efikasni? Nedavna epizoda podcasta Public Health on Call istražuje prednosti i nedostatke sa dva stručnjaka sa Univerziteta Džon Hopkins: gastroenterologom Sameer Khan-om sa Medicinskog fakulteta Džons Hopkins i voditeljem podkasta Džošuom Šarfštajnom, prodekanom za javno zdravstvo i komunikacijski angažman u Bloombergu.
Khan kaže da lekovi deluju, ali ih je teško pronaći, skupi – oko 700 dolara mesečno bez osiguranja za Vegovi koji je propisan za gubitak težine – i da ih treba uzimati zauvek da bi održali gubitak težine i poboljšali kardiovaskularno zdravlje kada istraživači to još nisu u potpunosti razumeju njihove dugoročne efekte.
Ozempic i Vegovi (semaglutid) i Mounjaro (tirzepatid) su lekovi za injekcije koje je odobrila FDA i razvijeni za lečenje dijabetesa kod odraslih; Vegovi i Mounjaro se mogu propisati samo za gubitak težine. Kako nivo šećera u krvi počinje da raste, ovi lekovi pomažu pankreasu da proizvodi više hormona insulina. Insulin zatim pomaže da se šećer u krvi kreće u ćelije tela da bi se koristio za energiju. Lekovi, takođe poznati kao GLP-1 lekovi, takođe smanjuju glukagon, hormon koji luči jetra i koji uzrokuje porast nivoa glukoze u krvotoku.
Khan kaže da je video da se potrebe pacijenata za insulinom smanjuju za polovinu uzimanjem ovih relativno novih lekova. To što oni takođe pomažu u gubitku težine je srećan slučaj: „Ovo smo nekako greškom shvatili“, kaže Kan. „U stvari, velike studije koje izlaze nam govore da [nakon uzimanja jednog od ovih lekova] oko godinu do godinu i po dana, ljudi postižu oko 15% do 20% gubitka težine.
Pored toga, pacijenti vide poboljšanu funkciju jetre i nižu stopu moždanog udara, kao i bolesti bubrega i srca. Očekuje se da će studija koja izlazi u narednih mesec dana pokazati smanjenje od 20% srčanih udara, moždanog udara i smrti od kardiovaskularnih uzroka. „To mi sugeriše da ćemo videti da se ovo koristi za mnogo više nego samo za dijabetes i gojaznost“, kaže Khan.
„Znamo da ovi lekovi deluju na receptor u mozgu — hipotalamus — i znamo da to reguliše naš apetit, ali naučnici nisu otkrili precizan mehanizam na koji ovi lekovi to rade“, kaže Kan. „Postoji određena zabrinutost zdravstvenih stručnjaka u vezi s tim. Kan napominje da on i njegove kolege tokom endoskopije vide znakove da Ozempic i Vegovi mogu usporiti prolazak hrane kroz probavni sistem.
„To nas brine“, kaže Kan. „Toliko, da sada postoji politika širom bolnice da pacijenti moraju da drže GLP-1 lekove nedelju dana pre endoskopije. Prisustvo hrane može dovesti do toga da moramo da prekinemo proceduru. Takođe povećava rizik da pacijent ima komplikacije sedacije kao što je aspiracija. Konačne smernice će se verovatno pojaviti u narednoj godini o tome da li će držanje leka postati nacionalna praksa.“
Polovina ili više pacijenata oseća mučninu, koja obično nestaje tokom vremena kako se pacijenti pridržavaju lečenja. Ostali gastrointestinalni neželjeni efekti uključuju povraćanje i dijareju. Retki, ali ozbiljni neželjeni efekti uključuju pankreatitis, koji Khan opisuje kao upalu pankreasa koja može dovesti do mučnine, povraćanja i nemogućnosti da se tolerišu oralne tečnosti i čvrsta hrana. „Obično je to samoograničeno, ali u retkim slučajevima može postati ozbiljno“, kaže Kan.
„U ranim studijama GLP-1 agonista (kao što je Ozempic), postojale su studije koje sugerišu da je pankreatitis česta komplikacija ovih lekova. Kako se više istražuje, čini se da je rizik od pankreatitisa donekle preuveličan. Ipak, podaci su I dalje verujem da postoji povećan rizik, samo nije tako visok kao što smo mislili iz ranih istraživanja sprovedenih sa ovim lekovima.“
Khan takođe izbegava da piše recepte kada ljudi imaju porodičnu istoriju medularnog karcinoma štitaste žlezde, jer već dugi niz godina postoji opisana povezanost između GLP-1 lekova i raka štitne žlezde, kaže on. „Rizik se povećava što duže uzimate lek. Ukupan rizik je opisan kao oko 50% veći nego kod nekoga ko ne uzima lek. Da budemo jasni, rak štitne žlezde je redak. Dakle, kod pacijenata bez lične ili porodične istorije raka štitaste žlezde, mi ćemo prepisati lek. Ali kod onih sa porodičnom ili ličnom istorijom visokog rizika, obično smo mnogo oprezniji.“
Još jedna briga? Sve što znamo o ovim lekovima sugeriše da ih ne možete zaustaviti, a da ne dobijete težinu i ne izgubite kontrolu nad dijabetesom, kaže Kan. Pre nego što napiše recept za lek za mršavljenje, Kan razgovara sa pacijentima kako bi saznao koliko su ozbiljno shvatili svoje prethodne pokušaje gubitka težine, i razgovara o finansijskom opterećenju i potencijalnim nuspojavama — uključujući mogućnost da ostane na drogi doživotno. „Ovo nije odluka koju donosim u jednoj poseti“, kaže on. „Dajem [im] malo vremena da razmisle o tome.“
