Muškarci sa metastatskim karcinomom prostate otpornim na kastraciju treba prvenstveno da se leče hormonskim lekovima druge generacije, koji nude bolji odgovor na lečenje i duži životni vek od hemoterapije. Međutim, efekat zavisi od toga koje mutacije pacijentov tumor nosi. Ovi nalazi su rezultat studije ProBio, koju su vodili istraživači Karolinska instituta u Švedskoj. Studija je objavljena u Nature Medicine.
Svake godine, oko 2.500 muškaraca u Švedskoj ima dijagnozu metastatskog karcinoma prostate. U početku, svi se leče blokadom testosterona kako bi se sprečilo da testosteron aktivira androgeni receptor, gen koji uglavnom podstiče rast ćelija raka.
Vremenom, ćelije raka razvijaju otpornost i postaju takozvane otporne na kastraciju. Ovo zahteva upotrebu novih lekova — obično hemoterapije ili hormonskih lekova druge generacije (abirateron/enzalutamid) koji inhibiraju androgeni receptor. Oni se nazivaju inhibitori puta receptora androgena ili ARPi.
Iako su ovi lekovi dostupni više od jedne decenije, do sada nema direktnog poređenja iz randomizovanog ispitivanja.
„Prvi put smo uporedili ove tretmane jedni sa drugima i takođe analizirali DNK ćelija raka da bismo otkrili koji lek najbolje deluje za različite pojedince“, kaže Johan Lindberg, viši istraživač na Odeljenju za medicinsku epidemiologiju i biostatistiku. (MEB), Karolinska institut.
Krvotok sadrži takozvanu besćelijsku DNK iz ćelija koje su umrle, nešto što se stalno dešava kod zdravih osoba i savršeno je normalno. Kod pacijenata sa rakom, deo DNK bez ćelija potiče iz ćelija raka i naziva se cirkulišuća tumorska DNK (ctDNK). Analizom ctDNK moguće je videti koje su promene, ili mutacije, prisutne u tumoru osobe.
ProBio studija ima za cilj da koristi znanje o genetskom potpisu tumora kako bi pružio najbolji tretman. Ideja je da se kroz tekuće analize mogu identifikovati pacijenti čiji su tumori posebno osetljivi ili otporni na određene tretmane.
„To stvara sistem za samoučenje za kontinuirano poboljšanje lečenja muškaraca sa metastatskim rakom prostate“, kaže Martin Eklund, profesor epidemiologije na istom odeljenju. „Takođe prikupljamo znanje o tome koji su regioni genoma važni za rak prostate.
Trenutna pod-studija uključivala je 193 pacijenta sa metastatskim karcinomom prostate otpornim na kastraciju. Oni su nasumično odabrani da primaju ili hemoterapiju ili ARPi, što je upoređeno sa kontrolnom grupom u kojoj je lekar odlučio za najbolji tretman.
ARPi grupa je najduže reagovala na lečenje (medijana od 11,1 meseci u poređenju sa 6,9 za hemoterapiju i 7,4 za kontrolnu grupu). Preživljavanje za ARPi grupu je takođe bilo značajno duže – medijana od 38,7 meseci u poređenju sa 21,7 meseci i 21,8 meseci respektivno.
Efikasnost ARPi varira u zavisnosti od genetskog profila pacijenta. Na primer, nije bilo značajne razlike između tretmana u kratkom roku kod pacijenata čiji su tumori imali mutacije u genu p53, što se javlja kod oko 45% muškaraca sa metastatskim karcinomom prostate. Međutim, podaci iz studije sugerišu da ova grupa takođe može imati bolji opstanak ako prima ARPi umesto hemoterapije.
„Naša studija pokazuje da je moguće osigurati da svaki pacijent dobije najbolji tretman s obzirom na genetski profil tumora“, kaže Henrik Gronberg, profesor epidemiologije raka, MEB, Karolinska institut. „Svi govore o preciznoj medicini, ali studije poput ProBio su potrebne da bi se razumelo kako biomarkeri mogu pomoći pacijentima.
ProBio uključuje istraživače i lekare u 31 bolnici, od kojih je 10 u Švedskoj, a ostalo u Belgiji, Norveškoj i Švajcarskoj.
